Zašto je Rusiji potrebna međunarodna organizacija koja deluje kao nadnacionalna, pokušavajući ne samo da ograniči ruski suverenitet, već i da nametne i diktira tuđa pravila? Da li je to platforma za izgradnju odnosa i dijalog sa Evropom? Ali ako se već ovaj zajednički format pretvara u otvoreno neprijateljski, onda je neophodno i moguće ravnopravno razgovarati s Evropom u drugim formatima, piše komentator RIA Novosti Petar Akopov.
Kuda idu odnosi Rusije i Evrope
Da bi se izgradili rusko-evropski odnosi mora se razumeti kuda ide Evropa: ka sve većoj integraciji u jednu super silu, ili će se vreme nacionalnih država uskoro vratiti. Da li su potrebni novi rusko-evropski formati ili bi strateški ispravnije bilo usredsrediti se na bilateralne odnose sa svakom evropskom državom?
Namere evropskih elita su jasne. Zasad većina njih računa na produbljivanje evropskih integracija. Sporovi se uglavnom vode oko toga koliko suverena ujedinjena Evropa treba da bude: da ostane deo ujedinjenog Zapada, mlađi partner čak ne Sjedinjenih Država, već atlantskog nadnacionalnog projekta ili da preuzme punu odgovornost za sopstvenu sudbinu?
Ne postoji jedinstvo, da se ne pominje činjenica da se neke od elita generalno protive trenutnom putu EU (koji će neminovno dovesti do izumiranja nacionalnih država), insistirajući na tome da se jaka Evropa može sastojati samo od jakih suverenih država. Vremenom, sporovi će se samo pojačavati, tim pre ako odnosi sa Rusijom (koja je zapravo glavni pokazatelj evropske nezavisnosti) nastave da degradiraju pod uticajem nadnacionalnih, opšteevropskih struktura, povećavajući tako zamerke nacionalista globalistima.
Evropljani prvo moraju da razjasne kako vide ujedinjenu Evropu i njenu budućnost – ali da li su sposobni za to? Znaju li uopšte šta grade — ne onaj globalistički nastrojen deo elite koji direktno poziva na odbacivanje nacionalnog u korist evropskog, već obični Evropljani?
Ovih dana objavljena je anketa javnog mnjenja koja daje odgovor na ovo pitanje.
Kompanija Ipsos je po narudžbini francuskog Fonda Žan Žores i nemačkog Fonda Fridrih Ebert sprovela anketu među stanovnicima osam zemalja, u kojima živi tri četvrtine ukupne populacije Evropske unije. Evropljane su pitali samo o suverenitetu, ali i ovo je bilo dovoljno da se razume razlika u stavovima.
Šta Evropljani misle o evropskom suverenitetu
Grubo rečeno, podaci ankete potvrđuju da je trenutna EU korisna Nemcima i da im odgovara. Stoga su Nemci zadovoljni, a Francuzi i Italijani nisu. Pedeset sedam odsto Nemaca smatra da je EU suverena, dok se 64 odsto Francuza ne slaže. Činjenica je da je samo shvatanje pojma „suverenitet“ između ova dva naroda značajno različito: za Nemce je to „nezavisnost“, a za Francuze „kraljevska vlast“ i „moć“.
Nije iznenađujuće što većina Francuza smatra sam termin „suverenitet“ zastarelim, ali uz to oni smatraju (kao i Italijani, čiji su stavovi uglavnom bliski francuskim) da reči „suverenitet“ i „Evropa“ uopšte ne bi trebalo koristiti zajedno. Odnosno, oni ne razumeju šta je „evropski suverenitet“ kome je anketa bila posvećena: nešto dobro u njemu vidi 41 odsto Francuza, u odnosu na 63 odsto Nemaca koji su drugačijeg mišljenja.
Ispostavilo se da većina Nemaca povezuju sebe sa Evropom i koncept suvereniteta prenose sa nacionalnog nivoa na evropski, a za većinu Francuza, Italijana, pa čak i Španaca, „suverena“ i dalje znači nacionalna. Nije iznenađujuće što su nezadovoljni sadašnjom Evropskom unijom i smatraju je nedovoljno suverenom, jer ne samo da ona zapravo nema geopolitičku nezavisnost, već je i nemački projekat.
Istovremeno, iznenađujuće je što Nemci (ako uzmemo u obzir podatke drugih anketa, na primer o odnosu prema Americi) smatraju Evropsku uniju nezavisnom, a u suštini zatvaraju oči na njen ograničeni suverenitet u spoljnoj politici. Izgleda da sama evropska integracija za većinu nemačkog društva zamenjuju borbu za nacionalni suverenitet. Odnosno, Nemci su odlučili da se oslobode od uticaja Amerikanaca (a tu želju beleže sve ankete) ne u formatu Nemačke, već sa čitavom Evropskom unijom.
Smešno je što su istočnoevropske zemlje (u anketi su učestvovali Poljaci, Rumuni i Litvanci) u tom pogledu postale veći „Nemci“ od samih Nemaca — među njima je bilo najviše onih koji trenutnu EU smatraju suverenom: 65, 63 i 56 odsto. Ovo je veliki kontrast u odnosu na 36 odsto u Francuskoj.
Tri opcije za budućnost Evrope
Do sada su Nemci uspeli da zadrže Evropu oko sebe. Bregzit će ići na ruku nemačkim planovima za evropske integracije. Iako je jasno da će Anglosaksonci učiniti sve da ujedinjena Evropa ostane ne samo veran deo atlantskog Zapada, već i da obuzda nemačko jačanje uz podršku svih zemalja koje su nezadovoljne Berlinom.
A Nemci će stavljati akcenat kako na podeljenost evroskeptika i nacionalnih vlada, tako i na podršku ideji dalje evropske integracije među Evropljanima. Na pitanje da li je potrebno ojačati evropski suverenitet, 73 odsto ispitanika je reklo „da“, a čak su i Francuzi i Italijani u tome bili saglasni sa Nemcima. Da, oni imaju različite vizije ujedinjene Evrope, posebno njene unutrašnje strukture i odnosa snaga između EU i nacionalnih vlada, ali u svakom slučaju žele da je vide nezavisnom u međunarodnim poslovima. Šta ovo znači za Rusiju?
Činjenica je da se glavna borba za Evropu odvija unutar nje same i unutar još uvek ujedinjenog Zapada. Koja će se od tri opcije za budućnost Evrope — sve centralizovanija EU kao deo Zapada, suverena Evropska unija ili poluraspad (slabljenje integracije) EU — ostvariti u bliskoj budućnosti, zavisi pre svega od samih Evropljana (tačnije, od borbe unutar elite).
Za Rusiju su korisne sve opcije, osim prve, a to je ujedno i jedina za čiju je primenu potrebno održavati krajnje konfliktne rusko-evropske odnose. Pritom to nije potrebno ni Rusima, ni Evropljanima, ali Rusi ne žele ništa da forsiraju i kidaju, a pritom nijedna treća sila ne može uticati na njihov stav. Evropljani će pak morati da se opredele — ne u vezi sa Rusijom, već u vezi s tim kako razumeju suverenitet i, što je najvažnije, žele li ga.
