Tomašević za Sputnjik: Veliko prisustvo stranaca je pogubno za srpsku košarku

Tomašević je ponikao na terenima na kojima se sada rađaju neki novi reprezentativci naše zemlje, igrajući i za Crvenu zvezdu i za Partizan.

Karijera ga je vodila put Španije i Grčke, ali najveće uspehe je stvarao sa reprezentacijom naše zemlje, sa kojom je osvojio dve titule svetskog prvaka (1998. u Atini i 2002. u Indijanapolisu) i tri zlata na evropskim prvenstvima (1995. u Grčkoj, 1997. u Španiji i 2001. u Turskoj) i jednu bronzu (1999. u Francuskoj), kao i srebro na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti.

Košarka je u Tomaševićevo doba prolazila kroz razne druge probleme, ali nije imala nijedan nalik današnjem, koji je izazvao virus korona.

Pregršt odlaganja, neizvesnosti i zaraze doveli su do toga da gotovo sva velika takmičenja prošle godine budu ili odložena ili otkazana, a klubovi, igrači i funkcioneri su se susreli sa nečim za šta ih niko nije spremio.

„Možemo da posmatramo iz dve perspektive - možemo da budemo pozitivni, a možemo i negativni. Ako ćemo da budemo negativni, onda možemo da kažemo da je katastrofa koja nije bila nikad, ali sa pozitivne strane možemo da kažemo da je velika stvar što se sportska takmičenja održavaju“, rekao je Tomašević za Sputnjik sport i dodao:

„Mislim da je u doba korone jako bitno da se sportska dešavanja održavaju. Ja bih čestitao svim ljudima koji učestvuju u održavaju takmičenja i utakmica. Za njih ide jedno veliko bravo i veliko poštovanje za sve što rade“.

Da li silna odlaganja i slučajevi zaraze u klubovima utiču na regularnost takmičenja?

„Sigurno da je sve ovo jako stresno, po prvi put se sve te ekipe nalaze u ovakvoj situaciji. Svako je prošao kroz neki težak period, kao, na primer, Crvena zvezda koja će biti desetkovana za Kup. Ali, svako je svestan da je najbitnije preživeti ovu sezonu, a onda, daj Bože, da se od leta vratimo u neku normalu. Dobra je stvar što sve ekipe imaju razumevanja jedna za drugu i ne pravi se neki problem. Nijedna ekipa nije namerno imala zaražene da bi nešto izbegla. Svi shvataju težinu situacije i najbitnije je da se takmičenja održavaju, odnosno da se sve privede kraju“.

Crvena zvezda je, pored povećih problema sa koronom, imala i turbulentan period u stručnom štabu, pa je Sašu Obradovića tokom sezone zamenio Dejan Radonjić.

„I Saša i Dejan su moji veliki prijatelji, igrao sam dugo godina zajedno sa njima. Saša je moj kum. Žao mi je što je tako brzo otišao iz Zvezde, mislim da je zaslužio više vremena i siguran sam da je on, ako ne najbolji, jedan od najboljih mlađih trenera. U svakom slučaju, želim i Deji puno sreće u nastavku sezone“.

I Partizan je prošao kroz jedan težak period, pa su rezultati ove sezone samo bleda slika prošlogodišnjih.

„Sigurno da Partizan prolazi kroz jedan težak i stresan period. Mislim da je to posledica i stresa iz prošle sezone, gde su bili u sjajnoj situaciji i velikoj prilici da kroz dva takmičenja, ABA ligu i Evrokup, osvoje mesto u Evroligi. Mislim da na neki način nisu uspeli da se oporave od svega toga i da je ova sezona posledica“.

Strani igrači su i u Tomaševićevo vreme bili neizbežni deo gotovo svakog evropskog kluba sa iole većim ambicijama, ali je utisak da se u poslednje vreme broj stranaca povećao bez pravog razloga.

Na meti kritičara su sve češće i češće naša dva najveća kluba – Crvena zvezda i Partizan, ali daleko od toga da su oni jedini koji imaju pomenutu manu.

„Ono što meni smeta, ne samo kod Zvezde i Partizana – možda čak i više u drugim, velikim sredinama – je veliko prisustvo stranih igrača. I mislim da je to pogubno za srpsku košarku i da je to znak da nismo na dobrom putu. Razumem ambicije klubova, ali interes srpske košarke je da igraju naši mladi igrači i ja sam siguran da mi imamo mnogo mladih igrača kojima bi trebalo dati šansu“.

Tomašević je zbog trenutne situacije u srpskoj klupskoj košarci poslao apel klubovima i trenerima, ali i samim mladim igračima koji se bore za svoje prve značajnije minute.

„Ja bih voleo da treneri budu hrabriji, da i sami igrači budu strpljiviji i vredniji i svakako je da će se to uloženo vratiti. I mi da nismo imali šansu i pravo na grešku kada smo počinjali ne bismo nikada došli do toga dokle smo došli. Apelujem, iz ove pozicije, na ljude koji vode klubove i same trenere da daju šansu više nego do sada mladim, našim igračima. Ali, pre svega je to apel na mlade igrače da moraju tu šansu da zasluže i da moraju da treniraju barem duplo više nego bilo koji strani igrači“.

Kako godine prolaze, sve više i više srpskih, ali i evropskih igrača odlazi u NBA ligu. To rade kao velima mladi i dok određen broj njih uspe u svojoj potrazi za srećom „preko bare“, mnogi se spuštene glave vrate u Evropu.

„Odlazak u NBA je nešto što ne možete da sprečite. NBA je najjača sportska organizacija i njima je u interesu da što pre dovedu mlade evropske igrače, pre svega sa ovih prostora, i da ih, na neki način, oni oblikuju. Siguran sam da i Marko Gudurić, Rade Zagorac i mnogi drugi (nalik njima) pre svega nisu izabrali ekipu u kojoj bi nastavili dalje u NBA. Mislim da tu nisu imali sreće, kao što je, na primer, Luka (Dončić) imao sreće i pogodio ekipu. Mnogo je bitno prilikom dolaska u NBA da se pogodi ekipa koja će vam dati šansu. Po meni to i nije toliko veliki problem koliko je problem odlazak prevelikog broja mladih igrača – od 13, 14 ili 15 godina – koji odlaze u druge evropske klubove. Pričam o najtalentovanijoj deci, barem po procenama stručnjaka. Oni vrlo rano odlaze u inostranstvo i mislim da se oni tamo ne snalaze. Mali procenat igrača je uspeo da se snađe i napravi neku lepu karijeru. Uglavnom su se posle nekoliko godina kao 'invalidi', sportski ili emotivno, vraćali u Srbiju. To je veliki problem i treba potencirati na tome, treba raditi i objasniti roditeljima da je mali broj igrača koji je na taj način uspeo“.

Srpska košarkaška škola je oduvek važila za jednu od najstručnijih, ako ne i najstručniju školu na svetu. Kroz nju su prošli mnogi slavni treneri i igrači i, iako trenerski kadar nije bogat kao ranije, kvalitet struke je i dalje na visokom nivou.

„Bez obzira na to što trenutno Željko Obradović i Svetislav Pešić ne rade, što je Duda Ivković otišao i što nemamo toliko velike trenere kao u prošlosti, i dalje sam siguran da se u mlađim kategorijama najbolje radi kod nas i da se, pre ili kasnije, kvalitetan rad vrati i mislim da su roditelji i sami igrači u zabludi ako misle da će ta deca imati bolje uslove za sportsko napredovanje u tim zemljama. To se i pokazalo. Dok sam ja bio u Savezu radili smo analize i došli do podatka da maltene nijedan igrač nije uspeo da napravi karijeru, a da je otišao (van Srbije) sa 14 ili 15 godina“.

Kako se razvojni put mladog, talentovanog košarkaša u Srbiji sada, razlikuje od onoga u Tomaševićevo vreme?

„Teško je to objasniti u jednoj rečenici. Pre svega, mi smo imali šansu i poverenje od strane trenera, ali i mogućnost da treniramo – kako tokom sezone, jer nije bio toliki broj utakmica, tako i van sezone. Potpisivani su i višegodišnji ugovori i mi nismo bili u situaciji da svake godine idemo iz kluba u klub, već se znalo da nakon završetka sezone ti ostaješ i naredne dve, tri u istoj ekipi, a onda i celo leto provedeš tako što usavršavaš svoje stvari. Mislim da je jedna od stvari koje nedostaju igračima taj dobar trening i, nažalost, sada postoji preveliki broj utakmica i jednostavno nema vremena da se posveti mladim igračima. Možda je i to neka ključna razlika“.

Nekadašnjeg generalnog sekretara Košarkaškog saveza Srbije smo upitali kako bi on rešio problem sa prekomernim brojem stranaca.

„Ne znam da li je to moguće zabranom. Nisam siguran da bi se to dozvolilo. Evo, sada je Vlada Srbije svim prvoligaškim i, čini mi se, drugoligaškim klubovima dodelila novac podjednako. Mislim da bi tu trebalo da se napravi razlika i da se premiraju one ekipe koje forsiraju domaće igrače. U svakom slučaju, mora da se nađe neki modus i mislim da mi ne trebamo da se poistovećujemo sa španskim, italijanskim ili nemačkim ekipama. Uvek je ovde filozofija bila ulaganje u mlade, domaće igrače i mislim da na tome treba da se insistira. Mislim i da bi trebalo da se sa ostalim Savezima iz stare Jugoslavije napravi neki model i ograniči taj broj stranaca“.

Evropska košarka, odnosno Evroliga, sve više i više teži ka tome da postane što sličnija NBA. Kolika je trenutno razlika između evropske i američke košarke?

„NBA nije ono što se dešava na parketu. To što se dešava na parketu je samo prilika da se privuče 15, 20 ili 25 hiljada ljudi, pa da oni provedu neko kvalitetno vreme. I to tako treba posmatrati. NBA je zabava, jedan vrhunski organizovan događaj i mnogo je kompleksnije nego sama ta utakmica. Oni su tu dostigli maksimum i i dalje rade na unapređenju. Glavna stvar (u razlici između Evrope i NBA) je ta što su oni od utakmice napravili jedan zabavni program i što to vrhunski rade. Mislim da u tom pravcu treba da ide evropska košarka i moramo da podignemo standarde. Naravno, mora da dođe do konačno dogovora između FIBA i Evrolige, jer bez planski organizovane sezone ne možemo da pričamo o bilo kakvom razvoju. Dok je god situacija da u istom trenutku imamo reprezentativne utakmice i evropska klupska takmičenja, ne možemo da pričamo o nekom napretku. Apelujem da se što pre sedne na sto i da se pregovara“.

Već neko vreme u evropskoj košarci vlada „rat“ između FIBA i Evrolige, pa zbog toga ne postoji jedinstveni kalendar koji bi klubovima i reprezentacijama obezbedio najbolje moguće uslove za odvijanje sezone.

„Dokle god postoje dve različite, dok klubovi i federacije nisu na istim talasnim dužinama, imaćemo taj problem. Najbolji primer je UEFA (Evropska fudbalska unija), koja, bez obzira na velike pritiske od strane klubova, i dalje kontroliše reprezentativna i klupska takmičenja, pa zato i prave i takve ugovore i vrhunske stvari. Aleksandar Čeferin (predsednik UEFA), zajedno sa svojim timom, trpi velike pritiske i na sjajan način uspeva da im odgovori i da sve strane učini zadovoljnim. Mislim da je to što on radi primer koji bi evropska košarka trebalo da sledi. Mora da se sve to posloži, mora da se napravi zajednički kalendar, a ako pričamo sa finansijske strane, svakako da bi i sponzori više ulagali u jedno dobro organizovano takmičenje“.

Problem pomenutog „rata“ ima nekoliko grana, a jedna od njih je ta što igrači koji dobiju reprezentativni poziv za neki od kvalifikacionih „prozora“, zbog velike konkurencije možda neće dobiti poziv na samo Evropsko ili Svetsko prvenstvo koje su izborili za svoju zemlju.

Kvalifikacioni mečevi u pomenutim „prozorima“ se igraju usred sezone, pa neretko, zbog obaveza najboljih igrača u klubovima, „B“ ili „C“ selekcije nekih košarkaških velesila igraju mečeve koji mogu da odluče o plasmanu na na najveća takimčenja, što je cilj svakog Saveza.

„Znam mnoge igrače koji su se odazivali pozivu u reprezentaciju. Radi se o fantastičnim momcima, međutim nisu krivi ni oni ni Savezi. Jednostavno, nije im omogućeno da u 'prozorima' imaju najbolje igrače. Fantastična stvar su ti 'prozori', kako bi reprezentacija igrala utakmice tokom sezone – ali, samo ukoliko ima najbolje igrače. Druga ili treća postava... malo koga zanima i, u principu, 'prozori' su se sveli na puko preživljavanje. Opet, ponavljam, dok se ne napravi jedinstveni kalendar, ne možemo da pričamo o nekom ozbiljnom takmičenju“.

Šta je glavna razlika između košarke tokom Tomaševićevog vremena i trenutnog?

„Veliko prisustvo, pre svega, američkih igrača u svakoj ekipi. I u moje vreme ih je bilo, ali ne toliko, i mislim da su bili mnogo kvalitetniji. Tačno se znalo zašto dovodiš nekog Amerikanca ili stranca na tu poziciju, a čini mi se da sada veliki broj tih stranaca ne donosi nikakvu prevagu. Gotovo sam siguran da bi mladi igrači u našim ekipama, ukoliko bi im bila data prilika da igraju od početka sezone, već pred kraj te sezone igrali mnogo kvalitetnije nego ti strani igrači“.

„Razlika je i u velikom broju utakmica i različitih takmičenja, što dovodi do malog broja treninga i dugačkih i napornih putovanja. Mislim evropska košarka još nije spremna da bude kao NBA model i dok se to ne ostvari, ne možemo da pričamo o nekoj vrhunskoj organizaciji. To su neke stvari na kojima treba da se radi. Mislim da je bez ikakvog razloga povećan broj utakmica u Evroligi, a onda domaća prvenstva trpe. Doduše, i ona su preglomazna“, dodao je naš sagovornik.

Za kraj, nekoliko ličnih pitanja

Koji trofej Vam je ostao u najlepšem sećanju?

„To je sigurno Evropsko prvenstvo 1995. godine i povratak posle sankcija. To je najznačajniji sportski trenutak u mom životu“.

Koji igrač Vam je bio najteži za čuvanje?

„Nedavno sam se setio njega, iako sam igrao protiv velikog broja igrača – Sabonisa, Divca, Zokija Savića, Dina Rađe... ali, čovek koji me je na jednoj utakmici potpuno razbio bio je (Nejt) Hafman iz Makabija“.

Da li imate omiljenog saigrača?

„Hvala Bogu, imao sam tu privilegiju da igram u velikim ekipama i sa vrhunskim igračima. Jako je teško da izdvojim ne jednog igrača, već samo jednu ekipu. Neka ostane na tome što sam počastvovan što sam igrao sa velikim igrama“.

Koje klupske utakmice se najradije sećate?

„Ovako, na prvu loptu... to je ta utakmica sa Valensijom, koju smo igrali protiv Krke u finalu Kupa Evrope. To mi je bio prvi evropski trofej i to je bila značajna utakmica za mene. Na toj utakmici su mi bili i supruga, deca i kumovi. Odigrao sam dobro, bio MVP i bio sam jako srećan tada“, zaključio je lepim sećanjem Tomašević razgovor za Sputnjik sport.

​► Bogdan Karaičić za Sputnjik: Saša je pričao sa Nedovićem, dajmo Igoru šansu da pomogne Srbiji

► „Miljanov korner“ – Čović: Ne raduju me rezultati Partizana, Saša je sebi nabio tenziju /video/

► „Munja“ dominira u Poljskoj i za Sputnjik otkriva ko je novi Amerikanac u Partizanu