Usred bela dana, septembra 2007. godine na trgu Nisur u Bagdadu, pripadnici ove privatne kompanije dok su čuvali konvoj zvaničnika Stejt departmenta otvorili s vatru, ubivši 17 i ranivši 20 civila. Dugo je trebalo da kazna stigne zločince.
Za američke privatne vojne kompanije zakoni u zemlji izvođenja vojnih operacija uopšte ne postoje: prilikom potpisivanja sporazuma o vojnoj saradnji, Vašington obavezno uključuje oslobađanje radnika od odgovornosti u slučaju da na teritoriji ove zemlje počine zločine.
Koga je sve Tramp pomilovao
U Americi su napori za lobiranje privatnog vojnog sektora takođe široko rasprostranjeni. Optužbe protiv radnika podignute su tek godinu i po dana kasnije, u decembru 2008. godine, a još godinu dana kasnije, 2009. godine na osnovu nepravilnog vođenja slučaja, povučene su! U aprilu 2011. godine slučaj je ponovo otvoren, a prethodna sudska odluka je proglašena pogrešnom. U januaru 2012. godine „Blekvoter“ je pokušao da isplati odštetu porodicama šest žrtava incidenta.
I tek 2014. godine (sedam godina nakon zločina) radnici su ipak bili kažnjeni: onaj koji je prvi otvorio vatru osuđen je na doživotnu robiju, a trojica ostalih na 30 godina zatvora.
U avgustu 2019. godine, apelacioni sud je potvrdio doživotnu kaznu. Ali uprkos potvrđenoj presudi, osuđenici su znali da su sa Donaldom Trampom šanse na njihovoj strani. Čak i van uobičajenog perioda deljenja predsedničkih milosti, on je oslobodio odgovornosti za ratne zločine ozloglašene nasilnike.
U novembru 2019. godine predsednik je pomilovao vojnika Specijalnih snaga američke mornarice Edija Galera koji je u julu osuđen za ubistvo lovačkim nožem zarobljenog tinejdžera tzv. Islamske države, bez ikakvog razloga, i za poziranje pored leša. Prema rečima njegovih kolega, „otkačeni đavo“ Galager koji je izabrao nadimak Blejd (sečivo) bio je „spreman da ubije sve što se pomera“. Ostale optužbe protiv Galagera uključuju pucnjavu na učenicu i starca iz snajperske zasede. Svi zločini su počinjeni u Iraku. Štaviše, Tramp je toliko insistirao na opravdanju pripadnika specijalnih snaga — „velikog borca“, prema njegovim rečima, pa je čak otpustio i komandanta mornarice Ričarda Spensera jer se on usprotivio opravdanju. A da bi potvrdio svoje „vrednosti“, pozvao je Galagera i njegovu suprugu kod sebe u rezidenciju Mar-a-Lago. Galager je napravio mnogo fotografija i pohvalio se visokim prijemom na društvenim mrežama.
Šta vezuje osnivača „Blekvotera“ i Trampa
Ali osim popustljivosti prema nasilnicima, Donald Tramp ima i neke obaveze prema osnivaču „Blekvotera“ Eriku Prinsu. Porodica Prins, ultrakonzervativni američki kapital, uvek je bila prožeta oštrim antikomunističkim duhom: Erik je u svojoj autobiografiji napisao da je od malih nogu „sam želeo da se bori protiv Sovjetskog Saveza“. Do danas je toliko zainteresovan za istoriju rivalstva sa Moskvom da je svom najmlađem, sedmom detetu, dao ime Čarls Donovan Prins — po Vilijamu Džozefu Donovanu, osnivaču Centralne obaveštajne agencija čija statua stoji u predvorju sedišta CIA u Lengliju.
A 2016. godine porodica Prins je finansirala Trampovu kampanju. Kao rezultat toga, Erikova sestra Betsi Devos je dobila mesto ministra obrazovanja — jedna od retkih koju je Tramp zadržao na tom mestu tokom svog mandata. Prezime Devos, po suprugu, povezalo ju je sa gigantskim kapitalom kompanije „Amvej“, proizvođača kućnih hemikalija. Betsi Devos se nikada nije bavila pitanjima obrazovanja, već je (u najboljim porodičnim tradicijama) predložila da se naoružaju svi nastavnici u školama.
Erik Prins je u međuvremenu razvijao novu strategiju za Trampa u Avganistanu: da redovnu vojsku zameni plaćenicima i da se bavi isključivo prirodnim resursima, koji su u Avganistanu procenjeni na trilion dolara. Prins je pozvao da se kao model uzme Britanska istočno-indijska kompanija, upravo ona koja je Kini u 18. i 19. veku priredila niz ratova za opijum, nakon čega je Kina prestala da postoji kao politički akter. Trampu se, bez sumnje, ta ideja jako svidela. Međutim, to se ipak nije dogodilo.
Tokom godina rada, naziv kompanije „Blekvoter“ je postao sinonim za neprekidni rast privatnih vojnih ugovora, nekažnjena ubistva stranih državljana i neuspeh države, čak i sa vrlo jakim pravnim sistemom, da kontroliše ovu industriju. Najbolji opis i analizu aktivnosti „Blekvoter“ pruža istoimena knjiga američkog istraživača-novinara Džeremija Skejhila.
U pokušaju da se izbavi od neočekivanih negativnih reakcija, Erik Prins je 2009. godine preimenovao kompaniju u Xe Services, a zatim je prodao „grupi privatnih investitora“. Posle još jednog ribrendinga, kompanija je dobila naziv Academi i prerasla u grupu od nekoliko desetina struktura.
Privatne vojne kompanije imaju redovne sukobe sa vojskom. Na kongresnim saslušanjima, brigadni general Karl Horst je rekao: „Ovi momci se kreću po državi potpuno bez zaustavljanja i prave gluposti. Nemaju rukovodstvo, pa se nema kome ni obratiti. Oni ubijaju ljude, a neko drugi mora da se bavi posledicama“.
Privatizacija rata je korisna samo za oni koji su privatizovani: svaki plaćenik „Blekvotera“ koštao je američkog poreskog obaveznika 1222 dolara dnevno, otprilike šest puta više od običnog američkog vojnika.
Erik Prins radi i za Kineze
Samo sa CIA, „Blekvoter“ nikada nije imao nesuglasica.
„Naši odnosi su bratski. Izgleda kao da je „Blekvoter“ nastavak Uprave“, rekao je bivši visoki oficir CIA 2009. godine.
Sam Prins je 2010. godine otišao u Abu Dabi, daleko od američkog pravosuđa, i tamo osnovao kompaniju Reflex Responses, u cilju obučavanja nekoliko hiljada vojnika za lokalnog šeika. Vlasnik je Frontier Services Group u Hong Kongu, koji služi interesima Kine u Africi.
Prava senzacija je bilo angažovanje kompanije Erika Prinsa da osigura bezbednost najvažnijeg kineskog projekta „Jedan pojas, jedan put“. U velikom članku o Prinsovim aktivnostima u Kini, „Vašington post“ od 4. maja 2018. godine citira jednog od njegovih bivših partnera: „Frontier Services Group je trenutno sto posto usredsređena na bezbednost i podršku projekta „Jedan pojas, jedan put“. I Erik nudi usluge bezbednosti u vojnom stilu za globalnu projekciju kineske moći“.
Otvarajući Pandorinu kutiju privatnog vojnog biznisa, SAD s izazvale potražnju na svetskom tržištu vojnih sukoba. Privatne vojske podrivaju tradicionalni državni monopol na upotrebu sile. Privatne vojne kompanije imaju koristi od sukoba: oni mogu stvoriti i proširivati takve sukobe radi sopstvene dobiti, mogu se boriti na obe strane i oni to i čine.
