Na srpskom jeziku nedavno je objavljen roman „Hrast je i dalje tu“ Sofije Lundberj, čitaocima u Srbiji najpoznatije po romanu „Crveni adresar“.
Ovaj, kao i svi drugi romani švedske autorke, zasnovani su na istraživanju potisnutih osećanja glavnih junaka koja utiču na njihove odluke, njihovo ponašanje, pa i njihove celokupne živote. To interesovanje za unutrašnji svet običnog čoveka podstaklo je mnoge kritičare da Sofiju Lundberj uporede s njenim sunarodnikom, popularnim Fredrikom Bakmanom.
Mnoge žene pate u tišini
U romanima Sofije Lundberj dominiraju žene raznih generacija, suočene s raznovrsnim životnim izazovima, pre svega unutar porodice. Tako je i u romanu „Hrast je i dalje tu“, u kojem glavna junakinja Ester pokušava da se izbori s osećanjem krivice nakon razvoda. U tome joj pomaže neobična gospođa Rut, žena starije, posleratne generacije, odgajana tako da probleme u braku krije i od drugih i od sebe i da se prepusti sudbini, kakva god ona bila.
Sofija Lundberj objašnjava da je na pisanje romana „Hrast je i dalje tu“ podstaklo interesovanje za položaj savremene žene u društvu, za njen status u porodici, na poslu i u raznim drugim okolnostima.
„Počela sam da razmišljam o svim svojim razvedenim prijateljima, naročito o generaciji naših očeva i majki. U velikom broju slučajeva očevi su započeli novi život, dobili nove porodice, a žene iz generacije naših majki uglavnom su ostale same nakon razvoda. Mislim da mnoge žene pate u tišini. Kada se rodio lik glavne junakinje Ester, shvatila sam da ne želim da ona bude jedna od tih žena koja će ostati sama i kriviti sebe za sve što se dogodilo. Zbog toga sam želela da istražim kako bi moja junakinja mogla da prevlada taj osećaj. Želela sam da je izlečim, da oseti da je jaka, da je napustila muškarca pre nego što je njihov odnos postao previše nasilan. Napustila ga je u pravom trenutku, kako bi uspela da se oporavi i da ima dobar život“, kaže Sofija Lundberj u razgovoru za Sputnjik.
Empatija nam je omogućila da opstanemo kao vrsta
U romanima Sofije Lundberj očigledno je interesovanje autorke za psihologiju i ljudsko ponašanje, za istraživanje raznih emocija koje usporavaju kretanje i delovanje savremenog čoveka. Na pitanje koje je najtoksičnije osećanje našeg vremena, autorka odgovara:
„To su potreba za kontrolom i prenaglašena individualnost. Ono što je održalo našu civilizaciju i što je omogućilo ljudima da prežive jeste empatija. Da ljudi koji su živeli u pećinama nisu uzimali svoju bespomoćnu decu braneći ih od zveri, ne bismo preživeli kao vrsta. Ako postanemo previše individualni i previše skloni kontroli, previše sebični – svet će nestati. Potrebno nam je saosećanje, potrebno nam je da brinemo jedni o drugima i da jedni drugima pomažemo, da prestanemo jedni druge da krivimo za sve. Mislim da su nas društveni mediji suviše usredsredili na same sebe. A mnogo je ljudi koji brinu o drugima u tišini. Njih ne vidite na medijima, ne možete ništa čuti o njima, a upravo su oni ti koji omogućavaju da sve funkcioniše. Mislim da o tome treba da pišemo i da to podignemo na viši nivo“, smatra autorka.
Ugrožava nas virus, ali i klimatske promene
Sofija Lundberj je pored toga što se bavi književnošću, jedno vreme radila i kao novinar. Kaže da vesti čita svaki dan, te da može reći da je gotovo zavisna od informacija.
„Vrlo je zastrašujuće vreme i vrlo je iscrpljujuće pratiti vesti. Pokušavam da vesti o virusu ne stavljam ispred veoma važnih vesti o klimi. Klimatske promene su veliki izazov koji stoji pred nama. Sve ovo što se dešava sada, to što sedimo kod kuće, što smo odložili brojna putovanja, sve nam je to, zapravo, bilo potrebno zbog našeg klimatskog okruženja. Čitam vesti na svaki sat i imam notifikacije koje me obaveštavaju ako se desi nešto zaista važno, tako da se i dalje ponašam kao novinar. Veoma sam radoznala, uživam u čitanju i konzumiranju informacija“, navodi naša sagovornica.
Iako se slaže s ocenom da smo danas izloženi prevelikom broju informacija, Sofija Lundberj, ipak, smatra da ljudi imaju pravo na njih, odnosno pravo na to da znaju šta se oko njih događa.
„Veoma je važno biti u toku s vestima. Ja kupujem dnevne novine, jer u njima mogu da pročitam i ono što bih na internetu preskočila. Na internetu birate samo ono što vas zanima, a postoje i algoritmi koji biraju umesto vas. U novinama dobijate sve“, naglašava Sofija Lundberj.
Moramo zajedno rešiti ovaj problem
Na pitanje šta je za nju izlaz iz situacije u kojoj se našla, kao i svi drugi ljudi na planeti, Sofija Lundberj odgovara:
„Nisam sigurna da pokušavam da nađem izlaz. Prihvatam situaciju. Ovo je naš život sada i mi moramo raditi zajedno da bismo to rešili, onako kako možemo. A najbolji način da ovo rešimo jeste da ostanemo kod kuće, da održavamo distancu, da peremo ruke, da budemo veoma oprezni. Ja to radim da bih zaštitila starije ljude, jer mislim da je ovo veoma ozbiljna situacija“.
Naša sagovornica kaže da se ne plaši teških situacija, a da se to može videti i u njenim knjigama, jer u njima istražuje upravo načine kako da se ljudi nose s problemima i izazovima.
„Mislim da za mene kao pisca sve ovo i nije neka velika promena. Uvek sam radila od kuće, imam svoju rutinu, ujutru šetam, onda počinjem da radim, ponovo šetam pre ručka... Tako da je moj dan prilično nepromenjen. Mnogo je ljudi koji su izgubili posao, koji ne mogu da odu u svoje kancelarije i sretnu se sa svojim kolegama, to je veoma teško i to razumem“, navodi Sofija Lundberj.
Švedska jeste u lokdaunu
S obzirom na to da živi u Švedskoj, jednoj od retkih zemalja u svetu koje se tokom proteklih meseci nisu suočile s klasičnim karantinom i lokdaunom, pitali smo Sofiju Lundberj kakvo je iskustvo Šveđana tokom ove pandemije, da li su uplašeni i na koji način se odnose prema merama za njeno suzbijanje.
„Razlika je u tome što mi imamo liberalnije zakone, ali mi jesmo zaključani. Svi koji mogu da rade od kuće – rade od kuće, i to je vladina preporuka. Postoji preporuka da svi ostanu kod kuće, da se ne putuje, da se ide samo u prodavnice prehrambene robe jednom dnevno, preporuka je da se nikuda ne odlazi i da se ljudi ne sastaju ni sa kim izvan svoje porodice. Mi, dakle, imamo vrlo rigorozne preporuke, a jedina razlika je u tome što nemamo lokdaun pod pritiskom policije. Ima ljudi koji ne poštuju ova pravila, ali većina ljudi je zaista kod kuće. Većina ljudi je vrlo odgovorna prema svemu ovome“, kaže naša sagovornica.
Sofija Lundberj je prošle godine gostovala na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i to je, kako kaže, bilo njeno poslednje putovanje u inostranstvo pre pandemije, jer su sva naredna bila otkazana.
Ona ističe da su svi u Švedskoj veoma tužni zbog ove situacije, ali da je prihvataju s mirom, kao stvarnost od koje se ne može pobeći.
„Moji roditelji nisu izašli iz svoje kuće od marta. Imaju kuću s baštom, ali mi im donosimo namirnice i ostavljamo ih ispred vrata. Vrlo se zaštitnički odnosimo prema njima. Nadamo se da će dolazak vakcine sve promeniti“, uverena je Sofija Lundberj.
