Pipi Duga Čarapa – noćna mora pedagoškog sistema
Pre sedamdeset pet godina u Švedskoj se rodila Pipi Duga Čarapa - neobična riđokosa devojčica s pegicama, izuzetne fizičke snage, odvažna, domišljata i potpuno ravnodušna prema društvenim pravilima. Rodila se u glavi jedne mame koja se, ispunjavajući želju svoje sedmogodišnje kćerke, prepustila mašti i ispripovedala joj mnoštvo zanimljivih priča o odrastanju, prijateljstvu, radoznalosti, pravednosti. Kasnije je te priče zapisala i pretvorila ih u knjigu.
Naredne decenije donele su švedskoj književnici Astrid Lindgren i njenoj simpatičnoj junakinji svetsku slavu, zauvek promenivši književnost za decu.
„Knjiga o Pipi Dugoj Čarapi prvi put je objavljena 1945. godine. Prvi izdavač kom je Astrid Lindgren ponudila rukopis odbio je da ga prihvati, plašeći se da bi nestašna devojčica koja spava s nogama na jastuku, pravi kolače na podu i odbija da ide u školu mogla loše da utiče na decu. Književnica je potom malo doradila rukopis i prijavila se na konkurs drugog izdavača, koji joj je objavio roman. Književne legende kažu da se onaj prvi izdavač i dan-danas kaje što je propustio priliku da uđe u istoriju“, kaže u razgovoru za Sputnjik Jasminka Petrović, pisac za decu i mlade.
Naša sagovornica je zajedno s timom kreativaca i uz podršku Ambasade Švedske u Beogradu, povodom jubileja Pipi Duge Čarape snimila serijal od deset epizoda, koji se odnedavno emituje na Jutjub kanalu.
Ideja serijala, kako navodi naša sagovornica, jeste da se Pipi prikaže iz raznih uglova, iz dečjeg sveta, iz sveta odraslih – ljubitelja ove junakinje, ali i stručnjaka za dečju književnost.
„Videćemo u raznim epizodama serijala, naročito u devetoj, u kojoj smo razgovarali s Dubravkom Zimom, profesorkom dečje književnosti na Zagrebačkom sveučilištu, da je Pipi i dan-danas noćna mora pedagoškog sistema. I dalje se postavlja pitanje da li će ona pokvariti decu. Mislim da je nema u školskoj lektiri, ali znam da je veoma čitana. Kada smo pripremali serijal, bila sam fascinirana žarom i radošću s kojima su i deca i odrasli, bez obzira na struku, prihvatali da učestvuju u tome“, kaže Jasminka Petrović, ističući da je Pipi junakinja njenog detinjstva.
Kako je jedan dečak iz Jugoslavije prvi saznao za Pipi
Romani o Pipi Dugoj Čarapi su prevedeni na čak 77 jezika, a riđokosa devojčica postala je i junakinja filmova, serija, predstava... U prevodu na srpski jezik Pipi se pojavila 1963. godine, a do čitalaca u bivšoj Jugoslaviji došla je na vrlo neobičan način.
„U jednoj od epizoda razgovaramo s muzičarem Miroslavom Cvetkovićem Cveletom, basistom 'Bajage i instruktora', koji nam je objasnio zašto je on bio prvi dečak u Jugoslaviji koji je čuo za Pipi. Naime, njegov otac Čedomir Cvetković, prevodilac s finskog i švedskog, čuo je, dok je s porodicom bio na jednoj plaži u Portorožu, kako se jedna devojčica slatko smeje dok joj mama čita neku knjigu na švedskom jeziku. Zainteresovao se, dobio knjigu i preveo je na srpski jezik. Tako je Cvele prvi čuo za priču o Pipi“, priča nam Jasminka Petrović.
Prema njenim rečima, razni delovi knjige o Pipi su izbacivani ili prerađivani u mnogim zemljama, zato što nisu bili ideološki prihvatljivi. Danas, međutim, čitaoci u Srbiji imaju mogućnost da čitaju romane o Pipi u izvornom obliku zahvaljujući izdavačkoj kući „Odiseja“, koja upravo priprema treću knjigu o odvažnoj devojčici.
„U knjizi je mnogo elemenata koji su aktuelni u 21. veku, od rodne ravnopravnosti i tolerancije, do borbe za očuvanje prirode. Postoje čitavi seminari, čitave studije na osnovu tih pojmova i u dečjoj književnosti, i u radu s decom“, kaže Jasminka Petrović.
Čemu nas uči Pipi?
Iako je Astrid Lindgren prvi roman o Pipi objavila neposredno posle Drugog svetskog rata, ona je svima dala putokaz kako raditi s decom, kako ih osloboditi predrasuda.
„Pipi je veliki borac za pravdu. Kad vidi da neko jači i stariji ugnjetava mlađeg, ona priskoči da pomogne. Ona odbija školu, ali mnogo toga zna. Zna i da je glavni grad Portugala Lisabon, zna i tablicu 'gloženja'. Jedna od sagovornica u serijalu, profesorka na psihologiji Ana Pešikan, rekla je nešto što mi stalno odzvanja u ušima. Šta treba da bude poruka obrazovnog sistema – da dete osposobi da poštuje sebe, da poštuje okolinu i da stekne znanje. Tome nas takođe uči Pipi - ona nema ocene, ne ide u školu, ali mnogo toga zna. Dakle, važno je znanje. Danas je trend u svetu da se mnogo više vrednuju informacije od znanja“, upozorava naša sagovornica.
Još jedna od neprolaznih vrednosti romana i priča o Pipi Dugoj Čarapi jeste to što mogu da se čitaju na razne načine, što svako u njima može da prati ono što ga najviše zanima.
„U emisiji imamo dečaka koji voli geografiju i koji čita Pipi kroz taj segment. Ona je idealna za aktuelnu projektnu nastavu. Može se čitati samo iz ugla poznavanja društva, odnosno geografije - kuda sve putuje, šta vidi, šta zna, koje zemlje pominje. Ona je i velika ljubiteljka životinja, živi s konjem i majmunom. U jednom od serijala otkrivamo da je Astrid Landgrin bila veliki borac za dečja prava, ali i za prava životinja. Ona je bila veliki autoritet u švedskom društvu i mnogo toga je promenila upravo u odnosu prema deci, i prema životinjama“, navodi Jasminka Petrović.
Švedska kao uzor za odgajanje mladih čitalaca
Ona je s nama podelila i jedno nezaboravno iskustvo, a to je poseta Muzeju Junibaken u Stokholmu, posvećenom skandinavskoj književnosti za decu.
„Kada sam prvi put obišla taj muzej, plakala sam od lepote i dirljivosti. Osmišljen je tako da su kroz razne kuće predstavljene knjige. Posetilac ulazi u kuću Mumina, Findusa i Petsona, Mame Mu. Deca smeju da diraju sve što je nadohvat ruke, a ono što je 'opasno' zalepljeno je ili zakucano. Iz tog dela se prelazi u čuveni voz, koji putuje kroz priče, a onda se stiže do velikog prostora koji je posvećen samo Pipi Dugoj Čarapi. Deca bukvalno ceo dan tu ostaju, gledaju predstave o Pipi, a na kraju obilaze neku od aktuelnih izložbi. Na izlazu je knjižara gde sve što je viđeno može da se kupi“, priča Jasminka Petrović.
Ono što je najvažnije, kako ističe, jeste to što Šveđani na ovaj način motivišu decu da čitaju.
„Meni se dopada to što Šveđani motivišu decu iznutra, ja učim od njih. Ceo ovaj serijal je u tom duhu. Mi nijednom ne kažemo: Pročitaj Pipi. Čitamo delove knjige, imamo priče o Pipi – ideja je da zagolicamo radoznalost dece“, napominje Jasminka Petrović.
Nakon smrti Astrid Lindgren 2002. godine švedska vlada je ustanovila međunarodnu nagradu koja nosi njeno ime, a koja se dodeljuje piscima i ilustratorima za decu, kao i ustanovama i pojedincima koji promovišu dečju književnost.
„Vrednost nagrade je 500.000 evra, čime je švedska vlada skrenula pažnju na važnost dečjeg sveta i dečje književnosti. Kada decu vodite kroz život kvalitetnim slikovnicama i knjigama, velika je šansa da će ona biti harmonizovana. Često govorim: ako dete vidi da roditelj čita, i ono će čitati. Ako se u školi na zanimljiv, dinamičan način obrađuje klasično delo, ako se ono povezuje s današnjim trenutkom, dete će osetiti da se to njega tiče. Svaka knjiga ima neku kopču s nama, samo treba da je nađemo. Bibliotekari, ministarstva kulture i prosvete, treba da se udruže. I, naravno, mediji. Danas mediji veoma malo prate kulturu, a mislim da su oni veoma odgovorni za budućnost zemlje i za širenje ideje o važnosti čitanja. Što je društvo razvijenije, to više ulaže u kulturu za decu“, zaključuje Jasminka Petrović.
