Početkom novembra, slovački parlament je odbio predlog stranke „Smer — socijaldemokratija“ da u zemlji uvede Dan sećanja na Minhensku izdaju — tako češka i slovačka istoriografija nazivaju sporazum iz 1938. godine između Nemačke, Velike Britanije, Francuske i Italije, usled koga je Čehoslovačka bila primorana da Nemačkoj ustupi prigraničnu Sudetsku oblast. Stranka Fica smatra da ovaj događaj treba da posluži kao podsetnik da velike države nikada neće brinuti o interesima malih.
Minhenski sporazum ste nazvali „neuspehom zapadnih saveznika“. Šta tačno predstavlja ovaj neuspeh?
- Godine 1938. Čehoslovačka je bila jedina demokratska država u Centralnoj i Istočnoj Evropi sa ogromnim ekonomskim i vojnim potencijalom. Ipak, Francuska i Velika Britanija su ih žrtvovale u ime svojih interesa. Ne mogu se složiti sa time da je Hitler navodno prevario ove zemlje. Uostalom, upravo su britanski i francuski političari i diplomate bili ti koji su i pre 30. septembra 1938. godine nagovarali čehoslovačke vlasti da Nemačkoj predaju teritorije na severu Češke, uključujući i savremenu odbrambenu liniju. Rezultat Minhenske izdaje je bio raspad Čehoslovačke podelom na protektorat Češke i Moravske i nezavisnu nacističku slovačku državu.
Da su Britanija i Francuska stale na stranu Čehoslovačke i vojno joj pomogle, istorija bi izgledala sasvim drugačije. Međutim, oni su ostavili Čehoslovačku samu. Možda je neko vreme ona i mogla da se odupire, ali šanse u vojnom sukobu su Nemačkom su bile ravne nuli. Zbog toga je verovatno neophodno razumeti čehoslovačke predstavnike, koji su umesto samoubistva izabrali ponižavanje kojem su ih podvrgli Britanci i Francuzi.
Objektivno, treba priznati da je jedina zemlja koja je do poslednjeg trenutka nudila podršku bio tadašnji Sovjetski Savez.
Evropska komisija je 2019. godine usvojila rezoluciju u kojoj se sporazum Ribentrop—Molotov naziva uzrokom izbijanja Drugog svetskog rata i zapravo izjednačava nacizam i komunizam. Da li je ovakav pogled na istoriju opravdan?
- Istorija je iskrivljena. I mi činimo veliku grešku radeći ovo. U poslednje vreme na televiziji vidim sve više dokumentarnih filmova koji bude saosećanje sa vojnicima nacističke Nemačke. Kako im je bilo hladno, kako su patili, kakvog su smrtnog neprijatelja našli na teritoriji Sovjetskog Saveza. To je neshvatljivo, a na pitanje zašto su 1941. godine napali suverenu teritoriju Sovjetskog Saveza, zašto su ubijali civile i uništavali zemlju, niko više ne želi da odgovori.
Svakog ko se interesuje za istoriju zatrpavaju informacijama koje im stvaraju utisak da se Drugi svetski rat vodio samo na Zapadu i da se rat nikad ne bi završio da nije otvoren Drugi front 1944. godine. Ja poštujem svaku žrtvu Drugog svetskog rata na strani saveznika. Ali mi znamo da je otvaranje Drugog fronta namerno odlagano dok nije postalo jasno da trupe Crvene armije ne mogu biti zaustavljene i da bi mogle doći i do obala Atlantika.
Danas je moderno prikazivati Rusku Federaciju kao smrtnog neprijatelja. Ja se ne slažem sa time. Jednostavno zato što je sloboda u Slovačku došla sa istoka, po cenu ogromnih žrtava, a ne sa zapada. Evropi je potrebna Rusija, a Rusiji je potrebna Evropa. I vodeći se time treba da se ophodimo jedni prema drugima. Oni koji prate moje političke stavove trebalo bi da vide njihov kontinuitet. Slovačka ne može da prizna samo Zapad kao stranu sveta. Ima ih četiri, i svaka razumna osoba treba da bude zainteresovana za prijateljske i obostrano korisne odnose između Slovačke i Rusije. Kao premijer Republike Slovačke, deset godina sam prisustvovao sastancima Evropskog saveta i često sam bio šokiran nivoom napada na Rusku Federaciju. Tako se ponašaju oni koji ili ne znaju, ili ne žele da znaju Rusiju.
Ruski predsednik Vladimir Putin rekao je da prekretnica u istoriji uoči Drugog svetskog rata nije sporazum Ribentrop—Molotov, već Minhenski sporazum. Kakvo je Vaše mišljenje?
- Moje mišljenje o Minhenskom sporazumu je odavno poznato. I nikada mi nije palo na pamet da se bavim pitanjem uključivanja ovog dana u kalendar i da ga zapamtim kao zastrašujući događaj. Motivisale su me razne izjave da je Minhenski sporazum izdaja, ali da su naši zapadni saveznici iz toga nešto naučili. Ne verujem da je neko izvukao pouku iz ovoga. U slučaju da dođe do krize, nacionalni i državni interesi Slovačke bi bili duboko na dnu liste zapadnih prioriteta. Jedino što Slovačka ima jeste uverenje da je važno insistirati na poštovanju principa međunarodnog prava. I ne bojati se da suvereno izrazi svoje mišljenje. Kada sam prvi put postao premijer 2006. godine, održao sam obećanje i povukao naše trupe iz Iraka. U našoj stranci smo smatrali da je rat u Iraku kršenje međunarodnog prava i američka naftna avantura i nismo želeli da imamo nikakve veze sa tim. Nije mi bilo lako, mi smo članica NATO-a i zainteresovani smo za dobre odnose sa Sjedinjenim Državama, ali kršenje međunarodnog prava je kršenje međunarodnog prava. Zbog toga je Minhenska izdaja za mene primer monstruoznog kršenja međunarodnog prava i potpisanih bilateralnih ugovora, a njegove posledice i uticaj na tok Drugog svetskog rata bili su presudni i neuporedivi sa drugim sporazumima.
Koji događaj je imao snažniji uticaj na slovačku istoriju: ulazak trupa Varšavskog pakta 1968. godine ili nemačka okupacija 1938. godine?
- Uveren sam da je ulazak trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku 1968. godine zaustavio zdrave ekonomske i demokratizacione procese, i jako mi žao što je tako. Uvek mi se sviđala ideja Aleksandera Dupčeka (slovački komunistički političar) o socijalizmu sa ljudskim likom. Ali nemoguće je staviti znak jednakosti po važnosti između 30. septembra 1938. godine i 21. avgusta 1968. godine. Izdaja iz 1938. godine i njene posledice se teško mogu uporediti sa bilo čime.
Kako Vaša stranka ocenjuje amandman koji je usvojen 4. novembra a tiče se antikomunističkog zakona, prema kojem neće biti moguće podizati spomenike komunističkim liderima u Slovačkoj i imenovati ulice u njihovu čast?
- Rođen sam 1964. godine, stekao visoko obrazovanje, počeo da radim i osnovao sam porodicu pre 1989. godine (pad socijalističkog režima u Čehoslovačkoj). Ne mogu da kažem da je sve bilo loše pre 1989. godine. Stvorene su ekonomske vrednosti, energetski monopoli i tako dalje, koju su potom devedesetih godina prodati za male pare, posebno zapadnim kompanijama. Razumna osoba pamti dobre stvari iz prošlosti. A bilo je puno dobrog što se i danas može ponoviti. Bilo je i loših stvari koje je trebalo osuditi, što se i dogodilo. Takvi zakoni poput zakona o nemoralu i nelegalnosti komunističkog režima, samo su političke igračke i mogu jedino da uvrede neke ljude. Ne bih mogao da podržim takav zakon, jer danas zapravo često vidimo pojave koje su mnogo gore od onih koje su bile pre 1989. godine, posebno u društvenoj sferi, kvalitetu obrazovanja, u međuljudskim odnosima.
