Društvene mreže kažnjavaju „verbalni delikt“ kao nekad Sovjetski Savez

„Nemoj biti zao“ svojevremeno je bio slogan Gugla. Fejsbuk je povezivao ljude, a direktori Tvitera su se opisivali kao „slobodarska frakcija stranke slobode govora“. Ali ovo je 2020, i svi oni danas „ukidaju platformu“ glasovima koje medijski i politički establišment proglašava nepodobnim, piše u autorskom tekstu za RT Nebojša Malić, srpsko-američki novinar i stručnjak za međunarodne odnose.

„Ko je tebe izabrao?“ grmeo je republikanski senator Ted Kruz iz Teksasa na šefa Tvitera Džeka Dorsija u sredu, frustriran cenzurom izveštavanja o jednom američkom političkom skandalu.

U nameri da ućutka svaki spomen sumnjivih poslova Hantera Bajdena, Tviter je zaključao nalog najstarijih novina u Americi, pa čak i nekih službenika Bele kuće i članova Kongresa.

Ko ovo nije predvideo posle izbora 2016, prosto nije obraćao pažnju. Da ironija bude veća, Kruz i njegove republikanske kolege su delimično i sami krivi. Ne samo da su ostali na rečima umesto da deluju, nego su podržali teorije zavere o „ruskom uplitanju“, koje su njihovi politički protivnici osmislili s namerom da ospore legitimitet predsednika Donalda Trampa.

Upravo je priča o „ruskom uplitanju“ upotrebljena da pogura Silikonsku dolinu putem cenzure. Na primer, skandal oko „Kembridž Analitike“ je primorao Fejsbuk da unajmi hiljade cenzora i spoljnih „proverivača činjenica“. Kad se konačno ispostavilo da je skandal u potpunosti izmišljotina, to nikoga više nije zanimalo – a mehanizam cenzure je ostao u funkciji.

Mada, „Silikonce“ i nije trebalo previše terati. Javno dostupni dokumenti pokazuju da velika većina njihovih radnika finansira Demokrate, dok su direktori usmerili svoje milione u kampanje Hilari Klinton 2016 i Džoa Bajdena sada.

Gugl je dobrovoljno usvojio program „dobrog cenzora“, na nagovor svojih radnika i direktora. Pukim slučajem, je li, predsedavajući krovne kompanije Alfabet, Erik Šmit, bio je u potpunosti predan kampanji Klintonove.

Tviter je na puki nagoveštaj uticajnog demokratskog senatora zabranio reklame RT i promenio celokupnu marketing politiku, već oktobra 2017. Dabome da je predlog demokratskog senatora Marka Vornera o reklamnom zakonu ostao mrtvo slovo na papiru: njegov cilj je već bio ispunjen.

Kao ono postepeno kuvanje žabe, pritisak na društvene mreže da cenzurišu „problematične“ stavove postojano je rastao tokom Trampovog predsedničkog mandata, bez obzira na otkrovenja da je priča o „Rusiji“ bila prevara i da je jedino stvarno „šurovanje“ bilo između američkih špijuna, policije, tužilaca, medija i političkog establišmenta.

Pritisak je porastao do ključanja početkom godine, kada su platforme počele da brišu svaki spomen imena „zviždača“ na osnovu čijeg izveštaja su Demokrate pokrenule proceduru Trampovog opoziva. U jednom momentu su cenzurisali čak i republikanskog senatora Randa Pola.

Onda je pandemija virusa korona poslužila kao povod za zabranu „dezinformacija“ – tj. bilo čega što ne dolazi od „autoriteta“, bez obzira što su se njihovi stavovi vremenom menjali. Tek tu je „žaba“ počela da primećuje kuvanje.

Ali bilo je kasno i Tviter je već otvoreno cenzurisao američkog predsednika lično. Osuda nereda je proglašena za „glorifikaciju nasilja“ i obrisana. Upozorenje izgrednicima da u Vašingtonu neće proći „autonomna oblast“ poput one u Sijetlu? „Pretnja fizičkom silom“, obrisana.

Isti standard je posle primenjen na metaforu jednog komuniste, doduše. Ali bilo da je reč o izuzetku koji potvrđuje pravilo ili veštačkoj uravnilovki krivice, na kraju je Tviter završio kao arbitar šta sme da se kaže. I to je bila cela poenta.

Kako je ovo moguće u zemlji gde je sloboda govora prvo pravo zagarantovano ustavom? I Demokrate i Trampovi republikanski kritičari su brže-bolje proglasili da se Prvi amandman odnosi samo na državu, a ne i na privatne korporacije! Ovo je, dabome, u potpunosti apsurdno – ali prolazi zato što to niko još uvek nije sudski osporio.

Taj sofizam je omogućio zagovornicima cenzure da tvrde kako u Americi tehnički ne postoji verbalni delikt i kontrola govora i mišljenja za kakvu su nekada optuživali SSSR. Kad imaš tehnokratiju, ona i nije potrebna! Za to vreme, neki članovi Kongresa – poput demokratskog senatora Eda Markija – otvoreno negoduju što tehno-korporacije ne cenzurišu dovoljno!

​Ako mislite da ne priliče poređenja sa Štazi ili KGB-om, obratite pažnju da Tviter zahteva od Njujork posta – novina koje je osnovao Aleksandar Hamilton davne 1801. godine – da obrišu svoj „uvredljivi“ tvit o dokumentima Hantera Bajdena, kako bi im otključali nalog. Tek onda, navodno, mogu ponovo da ga postave jer su se u međuvremenu pravila promenila, je li.

To se savršeno uklapa u tezu da istinska poslušnost mora biti dobrovoljna. Iz istog razloga, Amerikancima država i dalje traži da pošalju poresku prijavu, iako im još od Drugog svetskog rata poreze odbija od plate. Upravo zbog toga, u Orvelovoj „1984“, Partiji nije dovoljno da fizički slomi Vinstona Smita – već on mora dobrovoljno da zavoli Velikog Brata. Zato i Tviter zahteva da klečite pre nego što vam dozvoli da govorite.

Ono što je nekada običnog čoveka stavljalo u istu ravan sa Njujork tajmsom, Vašington postom ili Si-En-Enom, pretvorilo se u tobože neutralnu „platformu“ koja daje glas propagandi establišmenta, a zabranjuje legitimne misli i reči pod maskom borbe za „našu demokratiju“ a protiv (fantomske) pretnje „ruskih dezinformacija“.

​Nije moralo da bude ovako. I ne mora da ostane. Ali da bi govor u Americi opet bio slobodan, biće potrebno više od jakih reči.