U Ateljeu 212 večeras će se premijerno odigrati predstava „Lounli plenet: turistička tura kroz dis(u)topiju“ za čiji su koncept i tekst zaduženi Tanja Šljivar, Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Igor Koruga i Dimitrije Kokanov.
Komad je sačinjen od pet priča koje se bave doživljajem sveta posle pandemija virusa korona i planirano je da ima sedam izvođenja, za po sedmoro gledalaca. Glumci predstavu izvode pod maskama, što, prema priznanju jedne od autorki Maje Pelević, nije nimalo prijatno.
Mapa unutrašnjih doživljaja pandemije
Naslov komada inspirisan je imenom vodeće kompanije iz oblasti turizma „Lounli plenet“ i njihovim izdanjima turističkih vodiča za značajne svetske destinacije. Igrajući se s pojmom putovanja, ova grupa autora vodi nas u šetnju po zgradi Ateljea 212, ali i kroz njihova intimna iskustva izolacije.
„Igor Koruga je, na primer, napisao tekst o svom iskustvu kovida, i to iz pozicije osobe koja spada u dodatno ranjivu grupu, jer boluje od retkog imunodeficijentnog oboljenja. On je pisao o svom iskustvu snažno, iskreno i lično. Drugi su se bavili dokumentarnim zapisima kako doživljavaju svet. Neko je pisao o tome kako zamišlja budućnost, kao, na primer, Maja u tekstu 'Mehanički psi (ne) mogu da se zaraze'. Sva naša iskustva su različita, ali su naši tekstovi u bliskoj komunikaciji jedni sa drugima“, objašnjava Olga Dimitrijević, koautorka na projektu.
Stvaranje u odsustvu
Za razliku od klasičnog omnibusa, u kojem bi svako pisao svoju priču na temu pandemije, u ovom komadu osluškujemo pet glasova koji zvuče kao različiti tonovi jednog. Tome doprinosi i podela uloga, u kojoj svaki autor izvodi tuđi tekst.
„Konceptualizacija predstave izašla je iz načina na koji se vraćamo jedni drugima. Način na koji će Dimitrije govoriti Majinu priču, Maja Tanjinu, ja Igorovu postaje forma naše međusobne ljudske razmene. To je povratak bazičnim vrednostima u pokušaju da iznova zamislimo kako bi svet mogao da izgleda, što bi nas katapultiralo ka nečemu što nije samo nepregledni distopijski pejzaž koji je naše trenutno osećanje sveta“, kaže Olga Dimitrijević.
Umetnicima je potrebno da rade
Prema rečima Olge Dimitrijević, način na koji su se pozorišta tako brzo i naglo zatvorila u prvom naletu pandemije i lakoća s kojom se to prihvata, trebalo bi da opomene ljude koji se bave teatrom, a koji su na pozicijama moći.
„Nama je inače profesija konstantno ugrožena smanjivanjem budžeta za kulturu, smanjivanjem budžeta za produkcije, vrlo teškim uslovima za rad. U ovoj situaciji predstoji nam da se izborimo za prostor za rad. Jer to je moguće. Naša predstava to dokazuje“, govori Olga.
Dramaturg Maja Pelević navodi da se iskreno nada da će predstava „Lounli planet“ preispitati preusmeravanje budžeta za kulturu.
„To što umetnici primaju plate ne znači da će zadržati zdrav razum. Nije stvar u tome da sediš kod kuće, već da radiš“, izjavljuje Maja Pelević.
Poslednja stanica
Na kraju putanje čeka nas nepoznato – da li je to pozorište koje se odigrava u novim, prilagođenijim formama ili klasični teatar koji uvek ide na sve ili ništa?
„Mislim da se neće ništa promeniti. Pre neki dan sam gledao šta se desilo posle španske groznice, svi su nosili maske, pozorište je bilo zatvoreno, trajalo je tri godine i evo gde smo. Mi i dalje igramo najregularniji dramski teatar. Istovremeno se događa sovjetska avangarda i tradicionalni teatar“, zaključuje Dimitrije Kokanov.
Zbog ograničenog broja izvođenja i publike, malo ljudi biće u prilici da se upusti u putovanje uz „Lounli plenet“, predstavom bez scenografije, bez kostima. Samo sa maskama. Ostali će morati da sačekaju da maske padnu.
