Dok je trajala neizvesnost usled pandemije virusa korona, stizale su slike naših aviona koji su donosili medicinsku opremu sa dalekih destinacija, Iz Kine, Južne Koreje... Iz svetskih metropola vraćali su naše đake, studente, poslovne ljude...
Piloti i stjuardese na mnoge destinacije odlazili su prvi put i sletali na piste koje u redovnim okolnostima nisu dostupne ni najvećim svetskim kompanijama.
Iz ispovesti za „Novosti“ kapetana Aleksandra Jovanovića i stjuardese Julijane Patafti iz „Er Srbije“, jedno je izvesno – ove letove nikada neće zaboraviti.
Putovanja tokom pandemije – kruna karijere
Kapetan Aleksandar Jovanović je sedam puta tokom vanrednog stanja leteo do Kine po humanitarnu pomoć. Među slikama koje će ga podsećati na to vreme je i pustoš beogradske vazdušne luke, kada su bili jedina posada na Aerodromu „Nikola Tesla“.
„A na pisti u Šangaju videli smo avione iz celog sveta koji su dolazili po pomoć. To je bilo impresivno, kao i njihov doček“, priča Jovanović. „Prvi utisak na mene je ostavila izuzetna organizacija. Kada smo sleteli, suočio sam se sa scenama kao iz filmova – došli su njihovi sanitarni radnici, lekari i osoblje, obučeni u skafandere s kompletnom zaštitnom opremom“
Iza pilota Jovanovića je 30 godina letenja, ali tvrdi da su putovanja tokom vanrednog stanja kruna njegove karijere. Naročito letovi za Kinu, do koje iz Srbije decenijama ne postoji direktna veza.
„Tehnički, to je bilo vrlo složeno, jer smo morali da se pripremimo za sletanje na aerodrome na koje idemo prvi put“, priča kapetan. „Većina pilota nikada do sada nije tamo letela, osim onih koji su bili angažovani u stranim kompanijama i na specijalnim letovima, a njihova pomoć nam je bila dragocena. Osim u Šangaj i Peking, sletali smo i na zanimljive aerodrome u mongolskoj stepi, u grad Čeng Du, koji je postojbina pandi, sa divnim zelenilom. Bili smo i na aerodromu u mestu Hohot, na koji, inače, od evropskih kompanija sleće jedino „Aeroflot“.
Iako je odlazio u žarište epidemije, nije se plašio.
„Nisam imao strah za mene lično, već zbog porodice. Imao sam neku rutinu. Nisam unosio odeću sa leta u kuću, posle dolaska sam se dezinfikovao i tuširao, a pazio sam i da smanjim kontakte sa porodicom, da im ne prenesem nešto. Standardno je bilo – nas šestorica pilota, dvojica stjuarda, mehaničari i loud masteri, koji se bave rasporedom tereta. Ali radi bržeg obrta aviona i povratka za Beograd i posada je pomagala pri utovaru. To su situacije koje se skoro nikad u redovnim okolnostima ne dešavaju.“
Jovanović ističe da su piloti samo vrh ledenog brega i da je sve što je učinjeno tokom vanrednog stanja bio kolektivni napor „Er Srbije“.
„Učestvovale su kolege stjuardi i stujuardese, mehaničari koji su se brinuli o tome da flota može da leti, naš operativni centar...“, nabraja kapetan.
Kad proradi nacionalni ponos i želja da se doprinese zajednici
Među stjuardesama koje su se uhvatile ukoštac sa izazovima tokom pandemije bila je i Julijana Patafta. Ona je sa kolegama letela za Južnu Koreju, koja je, posle Kine, bila najveće žarište u Aziji.
„Humanitarni letovi se razlikuju od redovnih prvenstveno po tome što nakon sletanja na tako udaljene destinacije – do kojih se putuje i više od 10 sati – nema odmora, već se posle utovara robe avion vraća za Beograd, i sam boravak u njemu može da traje i duže od 30 sati“, priča Julijana. „Nepisano pravilo je da se poziv za ovakav let ne odbija. Osim profesionalnog pristupa poslu, taj momenat kad proradi nacionalni ponos u vama i želja da se doprinese zajednici je veoma čest kod svih nas u kriznim situacijama, i verujem jedan od onih koji nas definiše kao ljude. Nikad pre nisam imala priliku da vidim kako to izgleda kad ceo svet doslovno stane.“
Piloti i sjuardese ne prihvataju stav da su u teškom periodu koji smo prebrodili i oni pokazali veliku hrabrost.
„Nismo mi heroji. To su zdravstveni radnici“, poručuje kapetan Jovanović. „Mi smo im omogućili da rade u bezbednijim uslovima, donoseći medicinsku opremu. Daleko od toga da smo mi bili izloženi kao lekari. Ponosan sam ako sam njima uspeo na neki način da pomognem.“
Vozio pomoć Italiji
Kapetan Jovanović kaže da je ponosan na to što je bio u posadi koja je odnela pomoć Italiji.
„U Rimu sam završio obuku za ’erbas 330", i to mi je ostalo u divnom sećanju - kaže pilot. „Zato mi je bilo posebno drago što sam baš ja imao čast da budem deo tima koji je isporučio medicinsku opremu toj zemlji u izuzetno teškoj situaciji tokom borbe protiv virusa korona.“
Pusto nebo
Kapetan Jovanović kaže da će mu u sećanju ostati i pusto nebo.
„Leteli smo prometnom transsibirskom rutom, koja je u normalnim okolnostima pretrpana, jer spaja kompletan saobraćaj istočne Azije i Evrope“, objašnjava. „A ta ruta je u tom trenutku bila potpuno prazna! Jedino se mogao videti poneki teretni avion!
Nezaboravan aplauz roditelja
„Leteo sam za Vašington kada smo išli po naše učenike i studente koji su ostali ’zarobljeni‘ u Americi“, priča kapetan Jovanović. „Doživeo sam nešto što me je dirnulo. Roditelji te dece, koji su bili očajni što su ona ostala daleko od njih u tom stanju haosa, čekali su nas ispred aerodroma. Kada je posada izašla, nagradili su nas ogromnim aplauzom, i to će mi ostati kao velika impresija. Bili su presrećni što su im se deca vratila.“
