Iako će – pogotovo na liberalnom Zapadu – mnogi doći u iskušenje da ovakav model ponašanja, u vidu neobaziranja na ostatak sveta i na sopstvenu reč, stave na dušu aktuelnom predsedniku SAD Donaldu Trampu, proslavljeni intelektualac Noam Čomski podsetio je u jednom nedavnom intervjuu da je problem mnogo dublji. I da nije započeo s Trampom.
Najveća spoljna pretnja
Još od „ubistvenih terorističkih zločina administracije Ronalda Regana u Centralnoj Americi i Bušove invazije Iraka“, podseća Čomski, „za veliki deo sveta Sjedinjene Države su postale otpadnička supersila i najveća spoljna pretnja... U očima velikog dela sveta, zapravo, glavna otpadnička država danas jeste Amerika“.
Štaviše, ukazuje Čomski, ova vrsta percepcije postojala je i u vreme Baraka Obame, dobitnika Nobelove nagrade za mir – u „Galupovom“ istraživanju svetskog javnog mnjenja iz 2013, kada je postavljeno pitanje koja je država najveća pretnja svetskom miru, „SAD su pobedile; niko drugi im nije bio ni blizu“.
I neformalno glasilo američkog spoljnopolitičkog establišmenta, magazin „Forin afers“ priznaće još 2004. godine da „čak i za svoje zagovornike, Sjedinjene Države imaju ozbiljan problem legitimiteta“.
Specijalna uloga SAD
Vašington, međutim, za to ne mari mnogo. „Legitimitet Americi nisu dali međunarodno pravo i institucije, već Hladni rat i specijalna uloga koju je u njemu imao Vašington“, oholo piše Robert Kejgan, jedan od vodećih američkih neokonzervativaca, koji tvrdi da zbog toga SAD za sebe zadržavaju pravo da intervenišu „bilo gde i svuda“.
Iako meka moć Amerike opada, opominje s tim u vezi Noam Čomski, njene „rezerve tvrde moći su ogromne. Nijedna druga zemlja ne može da nametne oštre sankcije po sopstvenom nahođenju i da primora treće strane da im se povinuju... Niko drugi nema stotine vojnih baza širom sveta i mogućnost da pribegne sili kad hoće i bez posledica. Ideja nametanja sankcija Americi, ili bilo čega drugog sem mlake kritike graniči se s komičnim“.
Znači li to da je svet osuđen na nasilničko ponašanje Amerike i na njene unilateralne poteze, čak i kada su oni suprotni interesima svih drugih? Zbog čega Sjedinjene Države sve češće ostaju usamljene na međunarodnoj sceni? I kada će zbog toga početi da trpe posledice?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili novinari Siniša Ljepojević i Đuro Bilbija.
Poluge moći
Polazeći od definicije „otpadničke države“, kakvu upotrebljava i američki Stejt department, a odnosi se na državu koja svoje interese nastoji da sprovede bez obaziranja na usvojene standarde međunarodnih odnosa i na osnovne principe međunarodnog prava, „Amerika nesumnjivo potpada pod sopstvenu definiciju otpadničke države“, ukazuje Siniša Ljepojević.
„Međutim“, dodaje, „i dalje postoji jedan ključni momenat koji joj omogućava da nekažnjeno nastavi sa takvim ponašanjem – to je dolar, budući da je i dalje 60 odsto deviznih rezervi u svetu izraženo u dolarima, kao i 80 odsto svetske trgovine. Dolar je ključni instrument američke bahatosti i onoga što ova država radi. Istovremeno, to što radi, ona radi upravo da bi očuvala takav status dolara, počev od ratova na Bliskom istoku, koji su i pokrenuti kada su pojedine države iz tog regiona izrazile nameru da svoju naftu prodaju u nekoj drugoj valuti“.
„Amerika je i dalje dovoljno moćna da bi blokirala svaki pokušaj ostatka sveta da je tretira kao otpadničku državu“, ukazuje Đuro Bilbija na još jedan faktor na kome počiva fenomen američke nekažnjivosti, uprkos ponašanju koje zaslužuje sasvim drugačiji tretman. „Tome doprinosi i činjenica da pax Americana počiva na sistemu vazalnih država i potčinjenosti piramidi moći na čijem su vrhu SAD. U tom smislu i NATO predstavlja izuzetno bitnu kariku, jer sa jedne strane on obezbeđuje upumpavanje novca u američku vojnu industriju, a sa druge strane omogućuje i kontrolu država koje tobože imaju status saveznica.“
Promena odnosa
Pa ipak, saglasni su „Sputnjikovi“ sagovornici, iako drastične promene ne treba očekivati u kratkom roku, one su neizbežne.
„Haos koji je nastupio posle Hladnog rata Amerika je iskoristila da još više nametne svoju dominaciju. Međutim, u periodu koji je usledio, ona je očigledno počela da gubi taj položaj“, navodi Siniša Ljepojević. „Ona i dalje ima kapacitet da ubije, da kazni dolarom, ali ona nema kapacitet da organizuje i vodi imperiju u novim okolnostima. Njihova elita to ne želi da prihvati i zato sad u uzaludnom pokušaju očuvanja statusa kvo i dolazi do ovog siledžijstva u međunarodnim odnosima – iako sile u usponu, kao što su Rusija i Kina, uopšte nisu ni zainteresovane za rivalstvo sa Amerikom, jer im je jasno da takav koncept odnosa sam sebe ruši, već žele da idu putem sopstvenog razvoja koji je otvoren i za sve druge koji žele da mu se pridruže.“
A „svojim jednostranim potezima, koji uključuju čak i pretnje saveznicima kao u slučaju gasovoda ’Severni tok 2‘, Amerika zaista rizikuje da ostane sama. Štaviše, kao što možemo da vidimo, ovakav model ponašanja sve više produbljuje i podele unutar same Amerike...“, zaključuje Đuro Bilbija: „Otuda za njih sva ova igra i dodatno postaje sve rizičnija.“