Vijest koju je 23. marta nakon telekonferencije ministara G20 i guvernera centralnih banaka 20 najvećih ekonomija svijeta, saopštila direktorica Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Kristalina Georgijeva da su investitori od početka širenja virusa Kovid 19 povukli 83 milijarde američkih dolara sa zemalja tržišta u razvoju, morala bi biti poslednji signal za otrežnjenje zemljama poput Crne Gore koje su svoj razvoj bazirale na privlačenju stranih direktnih investicija (SDI).
To ne samo da je, kako prenose svjetski mediji, najveći zabilježeni odliv kapitala ikad, već i jasni indikator da je pandemija Kovida brutalno razrušila i poslednje ostatke neoliberalnog ekonomskog modela zasnovanog prije svega na dolasku stranih investitora, uvozu, niskim porezima i otvorenom tržištu.
Iole ozbiljne zemlje su odavno shvatile da je jedina prava formula ekonomskog razvoja bazirana sa unutrašnjoj akumulaciji i simbiozi domaćih banaka i privrede. Takođe, akcenat je ponovo na proizvodnji, pozitivnom bilansu plaćanja (prevashodno izvozu) i nacionalnoj državi, dok su globalizacija i međunarodna solidarnost pale na ispitu.
To, kako je svima dobro objasnila kriza izazvana koronom, nije samo pitanje ekonomije i privrede, već i nacionalne bezbjednosti i sigurnosti svih građana. U najkraćem, kada dođe stani, pani, sigurno je jedino ono što ste kadri sami da stvorite i proizvedete.
Kakav je model ekonomskog razvoja Crne Gore
Crna Gora nažalost nije shvatila tu lekciju ni nakon svjetske ekonomske krize 2008. koja je (za one koji su htjeli da vide) pokazala da je Vašingtonski konsenzus mrtav, te da je razvoj baziran na SDI, turizmu i uslugama neodrživ. I da su takve države doslovce prve žrtve eksternih šokova.
Danas i direktorica MMF-a Kristalina Georgijeva otvoreno kaže kako su zbog masovnog povlačenja kapitala „napredne ekonomije uglavnom u boljoj poziciji“, kao i da je posebno zabrinuta zbog zemalja u razvoju i onih država sa „niskim prihodima“ koje će se suočiti sa „značajnim izazovima“.
Georgijeva kao da je u ovoj rečenici bukvalno nacrtala Crnu Goru koja osim zbog izuzetno nepovoljne privredne strukture okrenute ka turizmu i jeftinim (a ne visokotehnološkim i IT) uslugama, ima i izuzetan disbalans pokrivenosti uvoza izvozom od samo oko 15 odsto.
To znači da za svakih 100 evra uvoza Crna Gora izveze samo 15, dok se ovaj podatak na makroekonomskom planu poslednjih godina odslikavao tako da je Crnoj Gori hronično falilo između 300 i 500 miliona dolara za puko preživljavanje, dok se javni dug opasno približava visini od 80 odsto BDP-a.
Ovakva zavisnost od stranaca i život na dug posebno će biti dramatični kada se budu zbrajale ekonomske posledice epidemije Kovida 19, jer Crna Gora kao što je pokazano nema unutrašnju akumulaciju, već je i do sada čak i osnovne potrebe podmirivala na bazi ino zaduživanja.
Koliko treba za oporavak
Ako imamo u vidu da su neke od najrazvijenijih svetskih ekonomija donijele mjere suočavanja sa ekonomskim posledicama Kovida tako što su odlučila da u svoje ekonomije upumpaju masu novca koja je ekvivalent vrijednosti između 25 i 30 odsto sopstvenog BDP-a, poput SAD čije mjere bez presedana zbirno iznose između 6 i 8 hiljada milijardi američkih dolara, ili Njemačke koja je odlučila da svoju privredu i građane pomogne sa injekcijom od 750 milijardi evra iz svojih kapitalnih rezervi, to znači da bi slična takva suma srazmjerno crnogorskoj ekonomiji čiji je BDP 2018. bio oko 4,66 milijardi evra bila približno 1,165 milijardi evra.
Jasno je da Crna Gora nema ni u snu toliki novac za saniranje posledica virusa korona, kao i da će kada pandemija prođe biti u mnogo goroj situaciji, kako zbog povećanog opreza investitora koje će biti sve teže privući, tako i zbog činjenice da će uslovi zaduživanja biti znatno stroži (skuplji) nego do sada.
Tu je takođe i kredit uzet kod kineske EKSIM banke za prioritetnu dionicu autoputa – projekat vrijedan oko 1,3 milijarde dolara za koji zbog svoje nerentabilnosti, američki „Nešnel interest“ tvrdi da će Crnu Goru uvesti u kinesku dužničku klopku
Kovid 19 je bez sumnje pokazao da je razvojnom modelu privrede baziranom na SDI, turizmu i uslugama koji je decenijama zdušno preporučivan zemljama u razvoju odzvonilo, što danas implicitno priznaje i MMF – institucija koja je godinama bila jedna od ključnih zagovarača ovakvih ideja. Mnoge maske su pale, i sada više nema ni najmanjeg opravdanja da se istraje na pogrešnom kolosjeku.
Kineska poslovica glasi da je „najbolje vrijeme da se zasadi drvo bilo prije 20 godina, a da je drugo najbolje vrijeme sada“. U konkretnom slučaju, to znači da je poslednji čas da Crna Gora realno sagleda situaciju i otvori ozbiljnu debatu o daljim koracima u razvoju privrede koju bi trebalo bazirati na znanju, proizvodnji i izvozu, i gdje će turizam i usluge biti samo nadogradnja realnoj ekonomiji.
