Vrhunski majstor za kratku prozu Etgar Keret je u Beogradu predstavio dve zbirke — „Iznenada neko pokuca na vrata“ i „Sedam dobrih godina“. U prvoj zbirci pisac slika savremenog čoveka i njegove dileme, najčešće tako što ga iz banalne svakodnevice na vrlo duhovit i originalan način prenosi u fantastični svet, sazdan od snova, mašte, laži, priviđenja. Drugu zbirku čine autobiografske priče, koje je Keret pisao od momenta kada mu se rodio sin do trenutka kada mu je umro otac. Posmatrajući samog sebe kao oca i kao sina, pisac nam otkriva svoj unutrašnji svet, ali i savremeni Izrael, odnosno društvo u kojem je rat gotovo normalno stanje, a strah i mržnja — osećanja od kojih ne može da se diše.
Etgar Keret je jedini izraelski pisac čija se dela objavljuju u Palestini, a knjige su mu prevedene na tridesetak jezika. Zbirku „Sedam dobrih godina“ objavio je prvo na farsiju, a razlog zbog kog ova knjiga nije objavljena na hebrejskom i u Izraelu je to što nije dobio dozvolu od sina.
„Moj tast je poznati izraelski pesnik za decu koji je, dok je moja žena bila dete, napisao mnogo pesama o njoj. Verovala je da ju je otac izneverio, odajući nepoznatim ljudima njene tajne. Nisam želeo da napravim istu grešku sa svojim sinom, te sam ga pitao smem li da objavim knjigu. Bio sam prilično šokiran kad mi je rekao da ne želi to, a onda mi je sinulo da bih mogao da objavim knjigu u nekoj drugoj zemlji. To nije video kao problem, jer ne poznaje ljude u drugim zemljama. Ipak, pošto u svojoj zemlji važim za levičara i liberalno orijentisanog čoveka, mnogi su u tom mom potezu videli nekakav politički čin. Desničari nikako ne mogu da shvate da je moja knjiga objavljena na farsiju ili u Indoneziji, u zemljama s kojima nemamo ni diplomatske odnose, a da nije objavljena u samom Izraelu. Za mene je to samo čin poetske slobode, mogućnost da izaberem ono što je važnije od dužnosti pisca i građanina, a to je dužnost oca“, naglašava naš sagovornik.
U knjizi „Sedam dobrih godina“ jedan vaš junak kaže da svi Izraelci žale za „dobrim starim vremenima“, kada se vodio normalan rat, kada su znali svog neprijatelja, za razliku od sadašnjeg mučnog stanja ispunjenog neprestanim strahom od terorističkih napada. Balkan zovu „buretom baruta“. Koju biste metaforu, kao pisac, upotrebili za Bliski istok da biste ga opisali strancu?
— Izrael je u ranijoj istoriji uvek bio u sukobu s mnogo jačim neprijateljima, s velikim državama poput Sirije, Egipta, Jordana. Dakle, imali smo ulogu Davida koji se bori protiv Golijata. Odjednom smo se, u borbi protiv Palestinaca, našli u ulozi Golijata koji napada mnogo slabijeg od sebe. Palestinci nemaju armiju, nemaju avijaciju i tenkove. Ljudima je sada veoma teško da prihvate da smo mi preuzeli ulogu Golijata. Rešavanje sukoba otežava činjenica da obe strane — i Izrael, i Palestina — vide sebe kao najveću žrtvu modernog doba. S jedne strane, Jevreji su kroz istoriju zaista preživeli razna iskušenja i stradanja, pogrome, Holokaust... S druge strane, Palestinci su zbilja kao bokserska vreća za sve oko sebe — ne postoji zemlja koja se nije iživljavala nad njima. Kada bi bilo organizovano godišnje takmičenje za najveću žrtvu na svetu, siguran sam da bi se Izrael i Palestina uvek borili za prvo mesto. Najveći problem je, međutim, u tome što svako ko sebe posmatra kao najveću žrtvu gubi osećaj za odgovornost, pravdajući svaki svoj postupak time da je bio primoran da uradi ono što je uradio. Taj osećaj žrtve blokira i saosećajnost, jer čovek koji veruje da je najveća žrtva postaje potpuno ravnodušan prema tuđim patnjama. Kada pomešate obostrano osećanje žrtve s obostranim religioznim fundamentalizmom, dolazite do nerešivog sukoba.
Na jednom mestu u knjizi konstatujete da čak ni vaš novorođeni sin ne pada na to da će na Bliskom istoku prestati rat. Da li su ti neprestani sukobi na Bliskom istoku sukobi nacija, sukobi vera, sukobi interesa, sukobi velikih sila? Kako biste ih vi objasnili?
— To je prvobitno bio sukob za teritoriju. Izrael je prvo okupirala Otomanska imperija, potom je bio pod britanskim režimom. Uvek je postojao veoma jak ekonomski interes velikih nacija na Bliskom istoku. Mi smo, zapravo, bili pioni u Hladnom ratu. Sada je taj sukob sve manje sukob nacija, a sve više sukob zasnovan na religioznom fundamentalizmu, što ga čini još težim za rešavanje. Obe strane veruju da im je teritoriju na kojoj su dao bog lično, tako da nijedna od njih nije spremna za neki praktični kompromis. Nijedna strana nije spremna da prihvati da je ta teritorija nešto čega bi mogla da se odrekne.
Vi ste kao rešenje za izraelsko-palestinsko pitanje ponudili model tri države. Kakav je to model?
— To je model prema kojem postoje Izrael, Palestina i treća država, u koju su poslati svi ludaci-fundamentalisti. U toj trećoj državi oni bi mogli međusobno da se mrze i da se ubijaju u ime boga, a da nas ostale, normalne i miroljubive građane, ostave da živimo na miru, onako kako želimo.
Kažete da književnost jača najslabiji mišić u ljudskom telu, a to je mišić za empatiju. Da li to, zapravo, imate na umu kada pišete priče?
— Kada osetim da mi je neko veoma antipatičan, vežbam tako što sednem i napišem priču iz ugla tog čoveka. Kada pokušate da razumete tuđe misli, više ne možete da svodite tu osobu na lošeg momka, počinjete da razumete njegov bol, njegovu motivaciju. Književnost je za mene dobar način da se ne otuđim od svih onih ljudi koji ne misle kao ja. Daje mi mogućnost da se zamislim u njihovoj koži i da ih razumem. Odnos pisca prema književnim likovima koje stvara je kao odnos roditelja prema detetu — uvek ste blagi prema svom detetu, čak i kada je ono loše. Kada sam pisao priču „Najbolji lažov na svetu“ o izraelskom premijeru, s čijom se politikom apsolutno ne slažem, prvi put sam uspeo da vidim tog čoveka kao ljudsko biće.
Jedna od najrasprostranjenijih težnji u današnjem svetu je vladavina uz pomoć straha. Da li vidite način da se obični ljudi odupru toj vrsti manipulacije? Može li književnost da im pomogne u samoosvešćivanju?
— Ta igra nije poštena, jer ljudi koji pokušavaju da unesu strah u naša srca uvek viču, a umetnost i književnost su uvek prostor za šapat. Pritom, čovek koji čita knjigu ili gleda film mora da da bude radoznao i otvoren da se menja uz pomoć njih. Ne vidim da književnost menja svet, ali se slažem s tim da može da bude neka vrsta utočišta i podrške za sve ljude koji žele da se odupru strahu.
Da li ste onda optimista ili pesimista kada govorimo o budućnosti sveta u kojem vladaju strah i tendencije koje nas vraćaju na mržnju, ksenofobiju, rasizam?
— Svet uvek ide u raznim pravcima. Moji roditelji su preživeli Holokaust, verovatno najužasniji period u modernoj istoriji, da bi potom živeli 50 ili 60 godina bez rata. Ljudi su, međutim, veoma brzo zaboravili lekcije koje su iz toga naučili, i vraćaju se na početnu tačku. Možda smo sada u lošim vremenima, ali siguran sam da će uslediti i dobra vremena. Mislim da treba da čuvamo veru i nadu, jer je to jedini način da se budućnost desi. Nisam optimista iz nekog racionalnog razloga, nego više iz pragmatičnog — ne vidim da pesimizam ima bilo kakav smisao i da može nekako da pomogne.
