Tako netipično za naše prilike, prva sednica Nacionalnog saveta za preporod srpskog sela završena je bez velikih obećanja i najava. I to je bio samo još jedan znak težine problema srpskog sela. Surova istina o njegovom nestajanju dala je malo prostora za optimizam, pa je, i inače poslovično uzdržan po pitanju optimističnih izjava, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ovoga puta ocenio da će biti zadovoljan ako od svega predloženog za šta će država obezbediti novac bude realizovano 20-30 odsto.
Ali druge nam nema i nešto se preduzimati mora, jer opstanak sela je pitanje od nacionalnog i bezbednosnog značaja. Malo ko je propustio da na to ukaže, a Vučić je to doveo u direktnu vezu sa demografskim problemom, koji je ključni u Srbiji, a iz toga potom proizilazi i bezbednosni.
„Od granice sa Bugarskom 60 kilometara duboko na našoj teritoriji nemamo po hiljadu ljudi u nekim mestima. Prema Rumuniji su desetine hiljada kvadratnih kilometara gde nema više od pet hiljada ljudi, u čitavom Podrinju nemamo 150.000 ljudi. Zaprepastićemo se kada budemo videli da će nas na popisu 2021. godine biti oko 6,4 miliona, a ne preko sedam kako sada pričamo“, ukazao je on i upozorio da „što se vojske tiče, nemamo nikakvu popunu u Prvoj armiji“. Više, kaže, nije mogao o tome da govori. I to je bilo dovoljno.
Oni drugi, ništa manje upozoravajući podaci, su, uglavnom, poznati. Popis iz 2011. godine pokazao je da se za deceniju, između dva popisa, seosko stanovništvo smanjilo za oko 311.000 žitelja, odnosno za 10,9 odsto. Prvi put se broj stanovnika srpskih sela spustio ispod tri miliona.
Od 4.700 sela svako četvrto, njih oko 1.200, na putu je nestajanja, jer u skoro 990 sela ima manje od po 100 stanovnika. U čak 86 odsto sela se smanjuje broj stanovnika. Popisano je oko 50.000 potpuno napuštenih kuća i oko 145.000 onih u kojima trenutno niko ne živi.
A napuštenih kuća će, po svemu sudeći, biti još, jer su na selu ostala staračka domaćinstva, pogotovo u nerazvijenim krajevima. Sliku takvog srpskog sela najbolje ilustruje podatak da u 63 odsto staračkih seoskih domaćinstava nema mlađih od 65 godina, a prosečna starost je 74,6 godina.
Problem je i što se od 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, od čega je obradivo 4,2 miliona hektara, koristi 3,35 miliona hektara. Dakle, blizu milion hektara je neobrađeno, u parlogu.
Zato je Nacionalni tim, na čelu sa dva kopredsednika, ministrom zaduženim za regionalni razvoj Milanom Krkobabićem i predsednikom Odbora SANU za selo Draganom Škorićem, sabrao više od 50 onih najboljih iz najrazličitijih oblasti, jer je selu potrebna pomoć u svakoj od njih da bi preživelo i zaživelo. Pre svega, da bi u njemu za početak ostajali mladi, makar koliko ih ima i da bi u srpska sela svojim potomstvom vratili život.
A da bi ostali, selo mora da dobije ono što podrazumeva civilizacijski standard za urbane sredine: vodovodnu, kanalizacionu, putnu, IT mrežu. Poštu prošle godine nije imalo 2.000 sela, asfaltni put i normalnu vezu sa okruženjem njih oko 500. S obzirom na negativan demografski trend i sve brojnija staračka domaćinstva, jasno je zašto u 2.700 sela ne postoji dečji vrtić, zašto 230 sela nema osnovnu školu, a oko 170 škola je pohađao samo jedan đak.
Potom, kako smatra Krkobabić, u centar pažnje mora biti stavljeno poljoprivredno zemljište i sve što je u vezi sa njim, odnosno sa 570.000 gazdinstava. Zato na red moraju doći ne samo lokalni putevi, nego i oni atarski, od kuće do imanja, novi koncept zdravstvene politike primerene selima, sa mobilnim ekipama, kao i obrazovanje, kultura, sport. Mora postojati mogućnost izbora, pa i tada, kako je ocenio, sa sigurnošću se ne može reći da ćemo uspeti.
Mnogo posla, i to u poslednji čas. Zato će se već za desetak dana članovi Nacionalnog saveta ponovo okupiti.
„Sledeći korak je formiranje manjih timova, komisija, jedno pet-šest otprilike, koji će biti formirani od članova Nacionalnog tima i kolega koje se bave sličnom problematikom, a nisu u Nacionalnom timu, koji treba da pripreme konkretan materijal sa predlozima šta bi trebalo uraditi“, precizira Škorić.
Novoformirani operativni timovi će nositi glavni posao.
„Do kraja septembra treba da završe svoje predloge, ali konkretno. Ideja je da materijale koje spremimo ponudimo Narodnoj skupštini, da bi oni bili osnova za održavanje jedne celovite sednice posvećene selu i poljoprivredi“, kaže Škorić.
To što budu predlagali prvo će ići na Vladu Srbije, potom i u Parlament.
Na pitanje šta su u ovako teškoj situaciji za oporavak sela prioriteti prioriteta, on odgovara da su to, pre svega, udruživanje i neophodna infrastruktura.
„Ko ima posed od dva hektara ne može da bude robni proizvođač, to mogu samo da postignu oni udruženi u zadrugu, zajedničkim snagama“, smatra sagovornik Sputnjika.
Zato se akcija 500 zadruga u 500 sela, koja je za dve i po godine dala bolje rezultate od očekivanih, vrativši duh zadrugarstva u Srbiju, neće završiti dok sva srpska sela ne dobiju zadrugu. Bez zadruga nema života u selima.
Za sve to su neophodna sredstva, kojih će, prema Vučićevim rečima, biti dovoljno za ono što Nacionalni savet bude predložio, ali da će od toga, u najboljem slučaju, biti realizovana tek trećina.
Na pitanje o kolikim sredstvima je reč, kopredsedavajući Nacionalnog saveta kaže da bi on voleo kada bi krenuli sa 100 miliona evra godišnje, koliko je potrebno da se napravi pravi zaokret i zahvat u poljoprivredi, odnosno u selu.
„To je neka cifra koja bi možda mogla da pomogne da praktično zaustavimo odlazak ljudi iz sela, posebno mladih i da možemo ponuditi mladima koji ne rade, a žele da zasnuju porodicu i imaju ambicija, da odu na selo. Imate u Vojvodini primer da je Pokrajinska vlada dale pare i 30 mladih bračnih parova je dobilo novac da kupe kuće na selu i da se presele i žive na selu“, napominje Škorić, ističući da je odziv bio dobar. Na prošlogodišnji konkurs javilo se šest puta više mladih bračnih parova od broja dodeljenih kuća.
Ipak, daleko je veći broj onih koji su napustili sela u Vojvodini, pa čak i tamo ima onih koja su potpuno opustela.
Zato, kako je rekao predsednik Srbije, nije pitanje možemo li ovom akcijom da zaustavimo sadašnje demografske trendove, koji nisu samo specifičnost Srbije, nego i regiona, pitanje je samo možemo li da gubimo stanovništvo u prihvatljivim okvirima, uz ocenu da ćemo tek 2030. godine, ako bude nastavljen sadašnji tempo privrednog rasta, moći da izjednačimo emigraciona i imigraciona kretanja.
