Nije bilo tako davno kada smo po čuvenim stihovima Desanke Maksimović Srbiju i dalje doživljavali kao „zemlju seljaka na brdovitom Balkanu“. Seljaka više nema u pesmama, a sve manje i u selima. A sela nema čak ni u Ustavu Srbije.
Aktuelni Ustav je sela preimenovao u naseljena mesta. Kakva je trenutno situacija, to bi, ako se ništa ne promeni, mogao da postane potpuno netačan termin jer će mnoga od tih mesta ostati nenaseljena. Popis iz 2011. godine pokazao je da se za deceniju, između dva popisa, seosko stanovništvo smanjilo za oko 311.000 žitelja, odnosno za 10,9 odsto. Prvi put se broj stanovnika srpskih sela spustio ispod tri miliona.
Od 4.700 sela svako četvrto, njih oko 1.200, na putu je nestajanja jer u skoro 990 sela ima manje od po 100 stanovnika. U čak 86 odsto sela se smanjuje broj stanovnika. Popisano je oko 50.000 potpuno napuštenih kuća i oko 145.000 onih u kojima trenutno niko ne živi.
A napuštenih kuća će, po svemu sudeći, biti još, jer su na selu ostala staračka domaćinstva, pogotovo u nerazvijenim krajevima. Sliku takvog srpskog sela najbolje ilustruje podatak da u 63 odsto staračkih seoskih domaćinstava nema mlađih od 65 godina, a prosečna starost je 74,6 godina.
Problem je i što se od 5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, od čega je obradivo 4,2 miliona hektara, koristi 3,35 miliona hektara. Dakle, blizu milion hektara je neobrađeno, u parlogu.
Zato je bilo poslednje vreme da se krene u formiranje Nacionalnog saveta za spas srpskog sela, koji bi, po rečima stručnog saradnika u Ministarstvu regionalnog razvoja, Branislava Gulana, trebalo da bude formiran do kraja godine.
„Konačnu odluku o tome će doneti Skupština Srbije na predlog Vlade. U Savetu će biti zastupljeni ljudi iz nauke koje će predložiti SANU, jedan deo će biti praktičari, koje će da predloži Ministarstvo za regionalni razvoj. Nadamo se da će oni udruženi moći da vrate život u srpska sela, što je već vidljivo na jugu Srbije, u selima gde su osnovane nove zadruge“, kaže Gulan za Sputnjik.
Na tome se, kako napominje, već radi i mada još nije sve precizirano, poznat je okvir.
„Kada se formira taj nacionalni savet za spas sela, plan je da se od vlade Srbije dugoročno traži najmanje 100 miliona evra da bi narednih godina bespovratno pomagali srpska sela“, napominje stručni saradnik u Ministarstvu regionalnog razvoja.
A o stanju sela najbolje govore podaci. Poštu prošle godine nije imalo 2.000 sela, asfaltni put i normalnu vezu sa okruženjem njih oko 500. S obzirom na negativan demografski trend i sve brojnija staračka domaćinstva, jasno je zašto u 2.700 sela ne postoji dečji vrtić, što 230 sela nema osnovnu školu, a oko 170 škola je pohađao samo jedan đak.
Zato Gulan napominje da ljudima koji su ostali na selu moramo stvoriti normalne uslove za život ako mislimo da zaustavimo sadašnji trend odumiranja sela. Prvi korak je, smatra on, već učinjen jer je akcijom finansiranja novih i obnavljanja postojećih seoskih zadruga vraćen zadružni duh u celu Srbiju. Slogan 500 zadruga u 500 sela biće ispunjen do kraja ove godine i taj posao će biti nastavljen i dalje, jer je plan da svako selo ima zadrugu, kaže sagovornik Sputnjika.
„Selo mora da ima školu, zadrugu, poštu, igralište, put, kafanu. U Srbiji svake godine umre 102.000 ljudi, a rodi se 65.000. Da ne računamo one koji odlaze sa kartom u jednom pravcu, bez povratka. Cilj je da se u selu stvore isti uslovi života kao i u gradu. Mora se ponuditi mladima da ostaju na selu, jer jedino tako možemo vratiti život u Srbiju. Sa nestajanjem sela nestaje nam i Srbija“, upozorava Gulan.
Po njegovom mišljenju, poslednji je čas da se spasavaju ne samo sela, nego i varošice, jer nama svake godine nestane po jedna Bačka Palanka, ili Negotin, a najkritičnije je u pet nerazvijenih okruga na jugu Srbije.
„Imamo više od 70 poljoprivrednih škola u kojim je sigurno više od 2.000 đaka i oni potiču sa sela, roditelji im imaju imanja. Da njima stvorimo te uslove i da ih ubedimo da treba da ostanu na selu, da tamo žive, da rade, da stvaraju porodice u narednih 10-15 godina. Jer ova akcija nije samo za jednu vladu i jednog ministra nego dugoročan proces“, ukazuje stručni saradnik u Ministarstvu regionalnog razvoja.
On napominje da je u Srbiji, zemlji bogom danoj za poljoprivredu, u poslednje tri decenije rast poljoprivredne proizvodnje bio samo 0,45 odsto. U zemlji imamo 630.000 poljoprivrednih gazdinstava, a povećanje proizvodnja hrane i izvoz, kako kaže, možemo da očekujemo samo sa udruženim poljoprivrednicima. Zato je preduslov za početak spasavanja sela bio povratak zadrugarstva.
Bez finansijske podrške iza koje stoji država, ništa, kaže, ne može da bude urađeno jer ništa ne bi mogli da ponudimo seljacima. To je pokazalo i finansiranje oživljavanja zadruga, kada je za dve ipo godine u njih uloženo 1,7 milijardi dinara, podvlači Gulan za Sputnjik.
