Praznik Duhovi (koji se slavi 16, 17. i 18. juna) je vrlo važan, a još se naziva i dan „rođenja crkve“. Pre skoro dve hiljade godina na Hristove učenike sišao je Sveti Duh, nakon čega su oni dobili sposobnost da govore na raznim jezicima i krenuli su da šire veru po celom svetu.
U Rusiji je praznik počeo da se slavi dosta kasnije, skoro 300 godina nakon pokrštavanja Rusa, tačnije u 13. veku, a danas je to jedan od najdražih praznika među vernicima.
Prema mišljenju sveštenika Kazanjskog hrama u gradu Orsku Maksima Bražnikova praznik Duhovi je veoma sličan prazniku Cveti, jer se i na taj dan u crkve unose zelene grane, cveće i grančice palme.
„Odakle potiče taj običaj? Mislim da bi se etnograf zamislio nad tim, ali ja lično u tome vidim naše, rusko, bukvalno shvatanje teologije. Ruski čovek nije imao akademsko teološko obrazovanje, ali je ipak znao sve stihire i psalme. I taj dan, kada Duh Sveti silazi na svakog čoveka, kod nas su ovako shvatili: nakon zime izrasle su nove grane na brezi i njih, kao nešto najbolje, unose u hram“, smatra sveštenik.
Istovremeno, biolozi podsećaju da breza prva raste na mestima gde je izgorela šuma. Otac Maksim kaže da je i to veoma simbolično.
Prema njegovim rečima, njegovi parohijani praznik Duhove smatraju praznikom obnavljanja duše.
„Prošao je Vakrs, i opet nešto novo, što nije bilo, kao da se slavi još jedan Vaskrs, poseban. I opet se molimo, klečimo na kolenima, molimo Boga za milost“, kaže jedna parohijanka Kazanjskog hrama.
I zaista, na Duhove je, prvi put nakon Vaskrsa, u hramovima dozvoljena molitva na kolenima, dok bi se pre toga trebalo samo radovati, a nikako tugovati.
Uoči praznika Duhovi, crkva obeležava zadušnice, dan posvećen sećanju na umrle. I iz nekog razloga, baš uoči Duhova, u hramove dolaze oni koji su negde čuli da se na taj dan pominju samoubice. Sveštenici im zatim objašnjavaju da taj dan u crkvi ne postoji, niti može da postoji.
„Sećam se da sam nekoliko puta tokom službe u petak i subotu spominjao da ne dajemo pomen samoubicama. Za njih se u hramu molitve ne vrše, nego se može moliti kod kuće, i to sa oprezom. Smatram da je tu granica između našeg ljudskog ’hoću‘ i crkvenog ’strpi se‘“, kaže sveštenik.
On ističe da je na praznik dozvoljeno kupanje i odlazak u šumu, kao i u polje. A kada je reč o radu na taj dan, crkva uvek opominje da su nedelja i praznik posvećeni molitvi i odmoru.
Otac Maksim se rado prisetio događaja iz vremena kada je tek počeo da vrši službe i kada se tek upoznavao sa parohijanima, njihovim životom i običajima.
Kako kaže, Vakrs se te godine slavio početkom maja, a što je vreme bilo toplije, to je bilo sve manje vernika u crkvi, zbog poljskih radova. Ipak, do praznika Duhovi, najveći deo poslova u polju je bio završen, pa je hram ponovo bio ispunjen vernicima.
„Služi se liturgija, a potom večernja služba, tokom koje se čitaju molitve dok se kleči na kolenima. Molitve obično čita sveštenik, klečeći kod kraljevskih vrata kod ikonostasa, okrenut licem prema narodu i u potpunoj tišini. Međutim, dok sam čitao molitve, sa strane sam čuo šum i primetio čudne pokrete rukama. Trudio sam se da budem skoncentrisan na molitvu. Tokom prilično duge, treće po redu molitve i dalje se čulo to šištanje, kao zmija u travi“.
Tada se sveštenik setio da se jednom drugom prilikom, isto na praznik Duhove, za vreme arhijerejske službe, žezlonoscu uz stihar popela stonoga na vrat, da se ugreje. Međutim, ovoga puta, kada je otac Maksim podigao pogled, video je samo svoje parohijane kako kleče na kolenima i usrdno pletu vence od trave i ukrašavaju sa njima glave.