Najtiražniji i najprevođeniji savremeni francuski pisac Mišel Uelbek, autor kultnih romana „Elementarne čestice“, „Platforma“, „Pokoravanje“, „Serotonin“…, trebalo je u petak i subotu da boravi u Beogradu.
Prenosimo delove njegovih pisama upućenih Bernar-Anri Leviju, objavljenih u zajedničkoj knjizi „Državni neprijatelji“. „Državne neprijatelje“ na srpskom jeziku objavila je izdavačka kuća „Buka“ 2016. godine u prevodu Vladimira D. Jankovića.
Prenosimo deo pisma kojeg je Uelbek poslao Leviju 16. marta 2008. godine.
Da bi se uopšte govorilo o angažmanu, trebalo bi da se vratim na temu Rusije, gde sam,inače dva puta boravio:2000. i 2007. Prvi put je bilo impresivno. Pustim moskovskim avenijama punom brzinom jezdili su džipovi sa zatamnjenim staklima. Restorani, kafei – ne računajući goste zapadnjake – bili susu prazni; na ulicama po ulazima stajali su mladi ljudi i pili pivo i votku (konzumacija u unutrašnjosti restorana bila je za njih preskupa). Video sam i nekoliko mladih žena odevenih kao prostitutke; ostale su bile tek jedva primetno modernizovane babuške.
Danas je maltene nemoguće kretati se Moskvom; tamo se vozi nisan mikra, vozi se folksvagen golf. Restorani i kafei puni su Rusa, koji tu piju i jedu, svako u skladu sa svojom kupovnom moći; mlade žene prate modu. Ukratko, stvorena je nekakva srednja klasa, i to je ono što čovek prvo primeti; nema tu više one „zastrašujuće bede“; i da, stvorena je, na misteriozan i gotovo mističan način, jedna pozapadnjačena srednja klasa (ili je barem tako poslovično opisuju).
Ta srednja klasa je ogromnom većinom glasala za Putina, ogromnom većinom je glasala za Medvedeva; ona smatra da za nju nema druge pouzdane alternative; ona smatra, u punom saglasju sa svojim rukovodstvom, da svi ti prigovori koji stižu sa Zapada (zbog Čečenije ili zbog bilo čega drugog) nisu ništa drugo nego neprihvatljivo mešanje u unutrašnje stvari njihove zemlje. Jedno se mora priznati: ruska vlada je, kad je o ovim pitanjima reč, apsolutno na istim pozicijama kao i njen narod.
Rusija, takođe – i tu ću morati da vam protivurečim – nije skončala u nikakvoj kulturnoj pustinji. U brojnim bibliotekama može se naći celokupna svetska književna produkcija, pri čemu se sve knjige puštaju u prodaju, bez ikakvih ograničenja. Knjige su, uzgred, odličnog kvaliteta, štampa je vrhunska; ali pre svega, to posebno podvlačim, izrazito su jeftine, i pritom mislim na ruski standard. Rečju, knjiga je u Rusiji i dalje tražen artikal – mnogo više nego što bi to mogla biti u Brazilu, pa čak i u Italiji ili Španiji.
Solženjicina – istina je – smatraju tamo starim pravovernim gnjavatorom; on, slažem se, ima svako pravo da bude razočaran razvojem situacije u Rusiji, ima pravo da misli kako je Rusija „izdala svoju dušu“; nisam baš siguran ni da bi Dostojevski bio baš oduševljen tim noćnim klubovima – premda… Nisam siguran ni da sam ja sam bio oduševljen njima, ali mi je svakako bilo drago što ponovo vidim Frederika, a i te bujne plavuše bile su tu, šta da vam pričam, sve vam je jasno, dosta sam već knjiga na tu temu napisao…
Za vreme mog drugog boravka u Moskvi, vodio sam vrlo zanimljiv razgovor sa službenikom Ministarstva spoljnih poslova (čudan život vode ti ljudi, po nekoliko godina ostaju na svakoj službi, razvije se kod njih taj smisao za privremeno pripadanje, a reč je u stvari o ljudima koji su duboko iskorenjeni; u razgovoru su neretko strastveni). Ja sam u tom razgovoru napomenuo da se u poratnoj Francuskoj govorilo kako je tom zemljom, Četvrtom republikom, prosto nemoguće upravljati, kako je sve to samo jedan ministarski valcer, i tako dalje… a ipak, sve to nije sprečilo Francusku da se razvija ubrzanim korakom, u toj meri da taj period neodgovornog upravljanja zemljom ostaje na ekonomskom planu najuspešniji u našoj istoriji. On mi je na to rekao da se Putinova Rusija možda i može optužiti za razna zla, ali nikako za „nestabilno rukovođenje“, te da u njoj sada do izražaja dolaze fenomeni kao što su formiranje srednje klase i potrošački kapitalizam.
Nekoliko sekundi vladala je tišina, a onda mi on reče otprilike ovo: „U suštini, možda sve ovo i valja; ovo je dokaz da društvo ima svoje sopstvene snage i da upravljački sistem koji mu se nametne svojim propisima i svojim činovništvom – ipak nije ništa više nego neka vrsta parazita.“
A, onda je ućutao, dosetio se valjda da je i on sam činovnik, da, konkretno, radi za Ministarstvo spoljnih poslova; nelagoda je neka zavladala načas, ali sam je ja razvejao kao od šale, jer sam uvek spreman da kad treba napraviti budalu od sebe, pa sam zatražio još jednu votku. A evo još jedne ilustracije te tendencije koju sam primetio kod ljudi da mi govore stvari potpuno nepredviđeno; bilo kako bilo, nas dvojica smo vrlo brzo promenili temu.
I eto, dragi Bernar-Anri, eto prvog uzroka (onog kojeg smatram čak i časnim) moje neangažovanosti; reč je, dakle, o ideološkoj skromnosti koja se graniči s ateizmom. Rusi zacelo nemaju osećaj da žive u demokratiji; mislim da oni, u dobroj meri, za to i ne haju, a ko sam ja da im zbog toga prebacujem?
