Najtiražniji i najprevođeniji savremeni francuski pisac Mišel Uelbek boraviće u petak i subotu u Beogradu. Autor kultnih romana „Elementarne čestice“, „Platforma“, „Pokoravanje“, „Serotonin“… u petak će učestvovati na književnom festivalu „Krokodil“, a u subotu će se u knjižari „Bukastor“ družiti sa čitaocima.
Povodom dolaska Mišela Uelbeka u Beograd, prenosimo delove njegovih pisama upućenih Bernar Anri Leviju, objavljenih u zajedničkoj knjizi „Državni neprijatelji“. „Državne neprijatelje“ na srpskom jeziku objavila je izdavačka kuća „Buka“ 2016. godine u prevodu Vladimira D. Jankovića.
Prenosimo deo pisma koje je Uelbek poslao Leviju 1. marta 2008. godine.
„Ima nekoliko meseci kako sam imao tu sreću da se u Moskvi nađem sa Frederikom Begbedeom (sasvim slučajno, došli smo tamo obojica bez prethodnog dogovora, različitim povodima). U dva navrata smo di-džejisali u noćnim klubovima punim bujnih plavuša, kao da ste ih iz časopisa isekli. U dva navrata Frederik i ja smo došli do istog zaključka: mlade Ruskinje obožavaju Bitlse, reaguju na njih momentalno, pesme im se dopadnu odmah (i siguran sam, pritom, da ih ne znaju odranije, Rusi su zapadnu muziku otkrili osamdesetih, s grupama kao što su U2 ili A-ha). I ne samo što im se Bitlsi dopadaju, već vole Bitlse iz onog prvog perioda, iz faze Ticket to Ride ili Love Me Do. Vole tu muziku koju je genijalnost Bitlsa učinila večnom, muziku što odiše poletom, životnom radošću: muziku mladosti, odlazaka na raspuste (muziku rasta, pune zaposlenosti).
Po povratku u Francusku, na naslovnim stranama naših časopisa zatekla me jedna nova ideja: opadanje. Promena ambijenta, očigledno.
Najgore je što su ekolozi u pravu. Razume se, nijedan ljudski problem neće moći da bude rešen bez stabilizacije svetskog stanovništva, bez stabilizacije u domenu potrošnje energije, bez inteligentnog upravljanja neobnovljivim resursima, bez uzimanja u obzir klimatskih opasnosti.
Pa ipak, vraćajući se u Zapadnu Evropu, ja sam osetio da se vraćam mrtvima. Život je težak, naravno, veoma težak u Rusiji, surov je to život, ali oni žive, njihovo bogatstvo čini upravo ta želja za životom koju mi više nemamo. I tako sam ja poželeo da budem mlad, Rus i potpuno neodgovoran na ekološkom planu.
I idealizma sam se uželeo (na idealizam se, složiću se, ni u Rusiji danas ne nailazi više tako često). Probudila se u meni želja za tom epohom kada su heroji bili Jurij Gagarin i Bitlsi, za vremenom kad je Luj de Fin zasmejavao celu Francusku i kad je Žan Fera adaptirao Aragona.
I tako sam ponovo počeo da razmišljam o mladosti svojih roditelja.
Žao mi je što navodim sve te silne primere iz popularne muzike (ali vi znate u kojoj je meri to važno za ljude moje generacije). Jedan pregled situacije na književnoj sceni doveo bi, cenim, brže do nekih korenitih zaključaka. Kada je jedna zemlja jaka i sigurna u sebe, ona od svojih pisaca, i ne trepnuvši, prihvata bilo koju dozu pesimizma. Francuska iz pedesetih godina je tako, i ne trepnuvši, prihvatila ljude kao što su Kami, Sartr, Jonesko ili Beket. Francuska iz dvehiljaditih na jedvite jade podnosi i ljude kao što sam ja.
Ali dobro sad… Ja sam već pomalo star, slabim, želim da budem srećan pre nego što umrem. I zato mislim da ću se vratiti u Rusiju.“
