Koliko jezika zauvek nestaje za samo jedan mesec, koji deo svetske mreže zauzima „darknet“ i šta treba uraditi da mladi ljudi ne bi podlegali vrbovanju na internetu ispričao je za Sputnjik rukovodilac odeljenja za dostupnost i čuvanje informacija Uneskovog Sektora za komunikacije i informacije Bojan Radojkov.
Bojane, 2019. godina je Međunarodna godina autohtonih jezika. Zašto je uopšte potrebno sačuvati autohtone jezike kada postoji, na primer, univerzalni – engleski jezik?
– Autohtoni jezici su bogatstvo čovečanstva. Unesko posvećuje veliku pažnju biološkoj raznovrsnosti, a jezici su takođe raznolikost i blago koje treba sačuvati. Kulturna raznolikost, jezička raznolikost — sve ovo je od velikog značaja za svet. Najpopularniji po broju korisnika jezika na svetu, podsećam vas, nije engleski, kako kažete, već kineski. Hoćemo li sada svi učiti kineski da bismo komunicirali? Ne.
Ne zaboravite da su jezici veoma važni za države. To je važno i za Rusiju: predsednik Vladimir Putin razmatrao je ovu temu na sastanku sa generalnom direktorkom Uneska Odri Azule. Važno je shvatiti šta vlasti ove ili one zemlje podržavaju, kako podržavaju i podržavaju li uopšte. Takav politički trenutak postoji čak i u odnosu prema jezicima. Ovde moramo pronaći ravnotežu kako bi posao išao napred.
Moram da kažem da sam prijatno iznenađen što se ove godine naš rad odvija dobro i sve ide odlično. Nemamo protivnika, onih koji bi govorili da se to ne može učiniti. Naprotiv, kada smo zvanično pokrenuli Godinu autohtonih jezika, svi ambasadori i ministri, svi su bili ovde i podržavali nas. I to je dobro, to znači da se svest o tom pitanju povećala.
Da li se zna koliko je na svetu autohtonih jezika?
– Ukupno – između pet i šest hiljada. Napravićemo, ako hoćete, popis ovih jezika. Tražili smo od svih država da zvanično dostave informacije koji jezici kod njih postoje, da naprave spisak. Neki odgovaraju, neki ne, ali želimo da napravimo maksimalno kompletiran spisak. Ako uspemo, već to će biti dosta.
Jezici iščezavaju. Može li se proceniti brzina kojom se to dešava?
– Češće nego jednom mesečno – jednom nedeljno ili u dve nedelje jedan jezik umire. To je prosto statistika. Šta da se radi? Da jednostavno posmatramo i čuvamo u sećanju naziv još jednog izumrlog jezika? Ne. Napravili smo atlas ugroženih jezika, koji će omogućiti da se sačuvaju oni jezici koji još nisu izumrli, kako bi buduće generacije imale pristup njima.
Organizacija Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju o autohtonim jezicima – jedinstveni dokument. Ali, da bismo je prihvatili, da li moramo da sačekamo trenutak kada izumiranje jezika bude predstavljalo takvu pretnju kulturnoj i jezičkoj raznolikosti? Na ovu odluku čekali smo dvadeset godina. Zadatak Uneska je da skrene pažnju na ovo pitanje, informiše o njemu kako bi kasnije bile donete neke važne odluke.
Gde najbrži nestaju jezici, u kojim regionima?
– Teško je reći. Možda je to prvenstveno Afrika i Latinska Amerika. To je zbog činjenice što ponekad postoje jezici kojima govore samo tri ili četiri čoveka. A kada oni umru, niko drugi ih ne može zameniti.
To je normalno, prirodno izumiranje jezika. Nemoguće je ispraviti situaciju. Ali on se može sačuvati, mogu se pronaći ljudi koji će napraviti video i još nekako učestvovati u očuvanju jezika… To je takav proces.
U narednih 50 godina, možda će nestati polovina svetskih jezika. To će biti mrtvi jezici od kojih će ostati samo uspomene. I ovde ću napraviti paralelu sa biološkom raznovrsnošću: sve nestaje. Kako se kaže, čovek je najveći rušitelj svega na svetu. Mogli bismo da budemo ponosni – niko na svetu tako uspešno ne uništava raznolikost. Stvorili smo oružje koje za pet minuta može da uništi ceo svet. Ogroman uspeh! Niko drugi to ne može… Početak 20. veka postavio je takve uslove da su svi ljudi počeli da žive pod jarmom stalne pretnje. U 19, 18. i 17. veku toga nije bilo. A sada imamo tako sjajnu perspektivu. I naravno, sve ovo govorim s ironijom.
Rusija je velika zemlja i ne iznenađuje da imamo mnogo lokalnih jezika. Kako možete da ocenite napore Rusije na platformi zaštite autohtonih jezika?
– Mi u Ujedinjenim nacijama, u Unesku, imamo princip da ne komentarišemo unutrašnje poslove. Nemamo mogućnost da procenimo rad pojedinih država. Ipak, vidimo da se u Rusiji mnogo pažnje posvećuje ovom pitanju. Postoje instituti, postoji politika u tom pravcu. Sve je to dobro. U principu dobro sarađujemo sa Rusijom. Pripremamo konferencije: uskoro će biti održana konferencija u Jakutsku i u Hanti-Mansijsku. Ne samo da pričamo, već i radimo.
Rusko odeljenje se ne bavi samo zaštitom svetske baštine, sada govorim o jezicima, već i pitanjima vezanim za sadašnjost i budućnost – za sajber-prostor…
Ranije, pre stvaranja interneta i pojave sajber-prostora, postojao je jedan svet. A sada postoji paralelni svet u kome se, na neki način, mnogo toga treba stvarati iznova. Sve više mladih ljudi provodi više vremena u sajber-prostoru nego u stvarnom svetu. A to ima ozbiljne posledice. Kada govorimo o ispiranju mozgova, o radikalizaciji… Zaista, pre četiri godine organizovali smo prvu svetsku konferenciju o prevenciji ekstremizma i radikalizacije. To je bilo nešto jedinstveno. Zatim su počeli veoma ozbiljni projekti u ovoj oblasti.
Radikalizacija dobija na zamahu – i to ne samo u Francuskoj i Rusiji, već i po celom svetu. Ljudi se vrbuju na internetu – kako se tome odupreti?
– To je posao koji smo započeli pre pet godina – 2014. godine. Kada smo počinjali, bilo je teško raditi, jer su sve društvene mreže bile apsolutno besplatne. Imali smo sastanke sa Guglom, sa Fejsbukom, sa Jutjubom. Na tim sastancima smo razgovarali o tome da ove kompanije treba da imaju korporativnu odgovornost. Isprva su još uvek govorili o slobodi govora i da je sve otvoreno… A onda su se u Evropi desili teroristički napadi. Kada je postalo jasno da se vodi radikalizacija mladih ljudi na internetu, veliki igrači su promenili svoje ponašanje. To je naša velika zasluga. Jutjub je počeo da uklanja različite video-poruke, Fejsbuk je 2018. uklonio 1,5 milijardi lažnih stranica, a Tviter je u poslednje četiri godine uklonio skoro pola miliona specifičnih stranica koje su se bavile propagandom i ekstremizmom… To ukazuje na činjenicu da se radi.
Zaista se radi… Fejsbuk zatvara stranice, Tviter takođe, ali se pod njihovim čekićem nađu i „neugodni“ novinari i mediji koji brane „pogrešno“ gledište… Da li je to druga strana medalje? Kako održati ravnotežu?
– Odgovornost za to leži direktno na tim kompanijama – na „Fejsbuku“, na njihovim kolegama. Oni moraju jasno da shvataju koje objave podstiču netrpeljivost i mržnju, a koje su samo drugačije mišljenje. I ovaj razgovor smo vodili. A „Fejsbuk“ je objašnjavao da ne cenzuriše, jer se zalaže za potpunu slobodu govora. Ali ispostavlja se da je i to nemoguće. Oni su poslednjih godina okupili nekoliko hiljada ljudi za proveru objava. Smatram da gde god postoji problem, postoji i rešenje. I rešenje se mora tražiti! Naravno, postoje brojna politička pitanja koja su ispred slobode govora. Međutim, politika Uneska nije da se meša, već da istovremeno na svaki način promoviše slobodu govora. Dakle, pitanje je kako se principi slobode govora primenjuju u različitim zemljama.
Da se vratimo na teroriste. Zašto je za njih važan internet?
– Zašto ekstremisti koriste internet? Postoje četiri glavna razloga. Prvi je za propagandu, pokazujući kako odrubljuju glave taocima, koliko su jaki. Drugi je da vrbuju ljude, komuniciraju sa različitim ljudima u Evropi, Africi, arapskim zemljama, širom sveta. Treći, radi se i o finansiranju i prikupljanju novca. Ovo je veoma ozbiljno pitanje. Oni imaju mnogo pristalica po celom svetu i novac je dolazio iz čitavog sveta. Konačno, četvrti razlog je davanje operativnih uputstava. Jednostavno rečeno, predaja uputstava za pripremu terorističkih napada, subverzivni rad.
Prošlo je pet godina od početka našeg rada. I sada ekstremisti već nemaju mogućnost da prikupljaju novac na društvenim mrežama, da regrutuju ljude. Uostalom, vrbovanje je dug proces, bila su potrebna dva, tri ili četiri meseca da ubedite čoveka da uđe u avion za Tursku, a tamo pređe granicu sa Sirijom… Sada teroristi nemaju to vreme – takvi nalozi se jednostavno brišu za nedelju dana. U tu svrhu se čak koristi i veštačka inteligencija kako bi se sve očistilo. Dakle, može se govoriti o pozitivnoj dinamici.
Ali ne planirate da se zaustavite i ležite na lovorikama?
– Ne, rad se ne završava čak ni sa činjenicom da DAEŠ gubi teritorije i uticaj u Siriji i Iraku. Ovaj rad je u ime spasavanja mozgova mladih ljudi. Nedavni događaji na Šri Lanki su dokaz da je potrebno nastaviti ovaj posao i boriti se za mlade mozgove. Ovu bitku moramo da dobijemo. Jedan od bivših francuskih ministara spoljnih poslova Aleksis de Tokvil govorio je da je „u demokratiji svako sledeće pokolenje novi narod“. I slažem se sa tim. Ne možemo reći da smo radili sa prošlom generacijom mladih ljudi i zato je misija završena i sada je vreme da pređemo na nešto drugo. Ne, posao mora da se nastavi: sledeće pokolenje se suočava sa istim rizicima, pred njima se otvaraju iste mogućnosti. Na Šri Lanki, autori terorističkog napada su obrazovani mladi ljudi, neki od njih dolaze iz bogatih porodica. To jest, ne radi se o nekakvom manipulisanju neobrazovanih ljudi, već o tome da su teroristi uspeli da ubede obrazovane ljude. A zašto su ih oni ubedili, a mi nismo? Zato što to znači da su oni radili bolje, našli prave reči. Moramo nastaviti sa radom i pomažemo mladim ljudima da shvate šta se dešava.
Šta još radite u tom pravcu?
– Ovde već pomaže naš drugi program – Informaciona i medijska pismenost. Povećavamo nivo pismenosti ljudi u oblasti medija i informacija. Upozoren znači naoružan. Naš cilj je da ljudi razumeju šta se dešava na internetu.
Ali već nam se postavlja sledeće pitanje. Internet je internet, ovde su karte za pozorište i bioskop, ovde je komunikacija sa različitim zemljama, putovanje. Ali to je javni sajber-prostor. A postoji i „tamni internet“, „duboki internet“, gde Gugl nije dovoljan. Tamo je potreban potpuno drugačiji hardver i softver. Šta mislite, koji deo ukupnog sajber-prostora zauzima Gugl, a koji deo zauzima „tamni internet“?
„Tamni“ zauzima 60 odsto?
– Pa, odgovor nije loš. A postoje i ozbiljni ljudi koji smatraju da je „darknet“ 30 odsto. Zapravo, 96 odsto čini „tamni internet“. A običan, gde smo vi i ja svaki dan je četiri odsto. To je samo delić. A šta se dešava u ostatku prostora – niko ne zna. Ili tačnije, zna, ali sve se veoma brzo menja. Zašto moramo razgovarati o ovome? Zato što se mi bavimo i „darknetom” – organizovali smo konferenciju, radili smo sa institucijama. Ali rad na osiguravanju bezbednosti sajber-prostora treba da se nastavi svuda, na svim nivoima – u školi, u porodici, na samom internetu. U svetu i dalje postoji nacizam i neki još uvek smatraju da je to dobro. Neko ne zna ko je Hitler. Jedan francuski pisac, Anri Barbis, jednom je rekao da je „čovek mašina za zaboravljanje“. I za nekoliko godina biće zaboravljeno mnogo toga što se sada pamti. Da ne bismo zaboravili, razvijamo program „Memorija sveta“. U njegovim okvirima stvaramo međunarodni registar najvažnijih objekata dokumentarne baštine. To je takva lepota! Prvi unosi su na arapskom, uzorak Betovenove simfonije, krivični slučaj Nelsona Mandele. Sve je to neprocenjivo. Mi radimo stvari koje ne radi niko drugi na svetu, nijedna organizacija.
