„Nemačka, Švajcarska, Lihtenštajn i Austrija učestvuju u zajedničkoj istoriji, ali istodobno još od srednjeg veka imaju svaka svoje osobenosti i vlastite tradicije, koje su doprinele tome da se ove zemlje, ne samo kulturno-istorijski, različito razvijaju. Nije uvek bilo tako, ali danas teško da bi iko doveo u pitanje tvrdnju da Austrija nije isto što i Nemačka ili da Lihtenštajn nije nemačka državica koja tek istorijskom nepravdom nije deo nekog većeg nemačkog carstva, kao što je i Švajcarska Švajcarska, a ne nekakav ogranak Austrije ili još jedna neostvarena nemačka pokrajina“, rekao je Gaus.
Obrativši se u ime zemalja nemačkog govornog područja — počasnog gosta Sajma, Gaus je rekao da za bogatstvo glasova i zvukova savremena književnost na nemačkom jeziku ima da zahvali upravo činjenici da ne postoji jedna obavezujuća i uzorna norma već nekoliko različitih varijanata standardnog jezika, ali da razlike ipak nisu toliko velike da ne bi i dalje sve vreme bilo reči o jednom nemačkom jeziku.
„Srećan sam što mogu da čitam knjige autora iz Bazela ili Kelna i što isto tako na mojim knjigama u knjižarama u Lucernu, Vaducu ili Lajpcigu nema napomene ’prevedeno s austrijskog‘“, istakao je Gaus.
On je kazao da mu nije ni na kraj pameti da Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima i Srbima određuje da treba da se drže onoga što se ranije nazivalo „srpsko-hrvatskim“.
„Razlike u zvučanju, rečniku ili rečeničnoj melodiji, nijanse izraza, taj čuveni lični stil — sve te stvari su od izuzetnog značaja za književnost, ali isto tako može biti pokušaja da se te razlike na ravni jezičke politike uvećaju i načine dubljim nego što jesu“, skrenuo je pažnju.
Da je nekakva komisija za brigu o jeziku pre 50 godina u Švajcarskoj naložila da „švicerdič“, dijalekat kojim se govori u svakodnevnom životu, bude i obavezujuća pisana forma nemačkog u Švajcarskoj, danas bi se, kaže Gaus, švajcarski romani morali prevoditi kako bi ih razumeli i čitaoci u Nemačkoj i Austriji.
On je podsetio da je Vuk Stefanović Karadžić kao izbeglica u Beču postao jedan od najvećih evropskih intelektualaca 19. veka, koji je od dijalekata svoje domovine oblikovao srpski književni jezik, definisao pravopis, sastavio rečnik sa preko 27.000 odrednica i sakupio narodno stvaralaštvo koje se do tada prenosilo isključivo usmenim putem.
Gaus dalje navodi da se u Beču, u Mađarskoj ulici, na broju 39 nalazi kuća „još jednog slobodnog duha s Balkana“.
„Na zarđaloj tabli, kao stvorenoj za to da je čovek previdi u divljem i uskovitlanom gradskom saobraćaju, stoji natpis: ’U sećanje na Petra Preradovića, velikog hrvatskog pesnika‘, a malim slovima ispod toga stoji izbledela napomena kakva se danas više ne bi mogla napisati, jer je svet o kom ona svedoči nestao u ratu i užasu: ’Postavila Jugoslovenska akademija nauka i umetnosti‘“, ispričao je Gaus.
„Karadžić, Srbin iz Marokanske ulice, i Preradović, Hrvat iz Mađarske ulice, upoznali su se u tom malom velikom svetu trećeg bečkog okruga i cenili prijateljstvo onog drugog. Što ima smisla, jer su obojica zapravo stremili kao istoj stvari — da kroz akademsko i umetničko bavljenje jezicima izvedu Balkan iz istorijske usamljenosti i uvedu ga u modernu“, istakao je Gaus.
On je naglasio da „nikog od nas nisu oblikovali samo jedna jedina nacionalna kultura ili regionalni identitet, kao što ni jezik u svakodnevici i u umetnosti nema za cilj da odvoji jednu grupu od druge nego da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sebe same“.
Kao da se nadovezao, akademik Miro Vuksanović u svojoj besedi kaže da „u kanjonu čiste reke, kraj pravoslavnog manastira, žive dve osamljene žene, ne razgovaraju, muževi su im poginuli na suprotnim stranama u ratu“.
„Onamo, gde je bilo središte jedne od srednjovekovnih srpskih država, gde nastaje srpska reka koja šezdesetak godina protiče kroz svetsku književnost, u zimskim mesecima, žive dve osobe, brat i sestra. Ne razgovaraju. Brat je svoj jezik nazvao crnogorski. Sestra nije ostavila svoj srpski kojim su govorili njihovi preci i roditelji“, nastavlja Vuksanović.
„Na drugoj obali su dve kuće. U jednoj je čovek koji kaže da govori bosanski. U drugoj je starica kojoj je jezik hrvatski. Oni su vršnjaci s bratom i sestrom na drugoj obali i sa ženama u kanjonu. Kada su zajedno išli u školu, učili su iz istih knjiga. U njima je temeljni jezik bio srpski. Njihovi književnici su pisali istim jezikom. Sada su razvrstani u četiri književnosti, sa četiri imena, na četiri jezika, u četiri zemlje. Jedan je postao četiri“, konstatovao je on.
Vuksanović podseća da je srpski jezik mali, ali i ostali, s njim i od njega, još su manji.
Od 7.000 jezika, koliko ih ima u svetu, polovina je u izumiranju ili u opasnosti da nestane, a s njima će da potone u vreme mala vasiona misli i osećanja, upozorava akademik i primećuje da će ostati knjige, zapisi u kamenu, papiru i digitalnim oblicima, ćutljivi kao smrt, te će tako civilizacija nestalog jezika, a često to znači i celog naroda, da postane egzotično znanje nekoliko naučnika.
Na srpskom jeziku, naglašava Vuksanović, nastala je velika književnost, koja traje ceo milenijum, a imala je neponovljivog narodnog pesnika i pripovedača, imala je i ima odlične pisce i okuplja 500.000 reči.
Ipak, skreće pažnju Vuksanović, darovita mladež čeka da ode u veću i razvijeniju zemlju i dosta njih lakše govori i piše na sadašnjem vodećem jeziku nego na maternjem, a pod istom senkom je čitava stara Evropa.
„Na ovom Međunarodnom sajmu knjiga iz svih oblasti nauke i umetnosti, u halama gde se očekuje pola miliona ljudi u sedam dana, u dobu kad bar jedan jezik izgubimo u toliko vremena, sada, naši su posebni gosti četiri zemlje i jedan jezik. Kod njih je četiri postalo jedan. Zato može biti da oni, naročito najveći među njima, bolje od nas znaju kako smo od jedne zemlje dobili nekolike, još nezavršenim načinom, a kako umesto jednog jezika — četiri. I bolje od nas vide da će srpski jezik sa svojim savršenim pismom koje sami zapostavljamo, s ukupnom književnošću i nasleđem na srpskom izrazu, kazano merom istorijskom, vrlo brzo da uđe u zonu iščezavanja. Zato je potrebno da od njih i od drugih učimo kako se štiti vlastiti jezik i sve što on tvori“, poručio je Vuksanović.
„Naš Sajam, kao savršena opšta smotra odbrane jezika, kao knjiga otvorena za čitanje što je njen jedini život, tako je otvoren“, rekao je Vuksanović.
Međunarodni sajam knjiga će do 29. oktobra pod sloganom „Ključ je u knjigama“ okupiti blizu 500 direktnih izlagača, od kojih 50 iz inostranstva.
