Ruski novinar Oleg Dmitrijev medijski je konsultant u Sputnjiku, a u Beograd je došao na poziv organizatora međunarodne konferencije „Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima“, posvećene zločinu koji je NATO izvršio 1999. bombardujući zgradu RTS-a.
Dmitrijev je karijeru započeo kao novinar lokalnih medija u Rusiji, a početkom devedesetih priključio se američkoj televiziji Si-En-En. U razgovoru za Sputnjik govorio je kako su se svetski mediji promenili tokom trideset godina.
Tokom devedesetih bilo je lako dobiti stipendiju za stažiranje širom sveta, a Dmitrijev je, kao profesor engleskog jezika po obrazovanju, odlučio da se okuša u tada najpoznatijem globalnom informativnom sistemu.
„Tokom devedesetih oni (Si-En-En) imali su veoma uspešnu emisiju pod nazivom ’CNN World Report‘. To je dvočasovna emisija koja se emitovala jednom nedeljno koja je prikazivala situaciju u nekoj zemlji očima onih koji u njoj žive — kroz oči Srba, Rumuna, Kineza, Južnoafrikanaca, Rusa… To je bilo nešto nikada do tada nisam radio. Zauzvrat, oni su organizovali međunarodne konferencije po celom svetu na koje su pozivali novinare iz svih krajeva sveta na kojima je govorilo mnogo interesantnih govornika“, priča Dmitrijev.
Među govornicima su bili pokojni izraelski premijer Jicak Rabin, vođa PLO Jaser Arafat, Bil Klinton, Džordž Buš, Al Gor, Medlin Olbrajt i drugi političari koji su se u tim trenutku nalazili u vrhu svetske politike.
„Bilo je dobro to što smo mogli da im otvoreno postavljamo pitanja. Bila je to prilika da objasnimo svoje stavove; niste morali da se složite sa svime što vam je prezentovano putem mejnstrim medija“, kaže on.
Međutim, kada je 1999. otišao na konferenciju u Atlantu, shvatio je, kako kaže, da su događaji u SRJ predstavljeni samo iz jedne perspektive — da su Srbi počinili genocid.
Počeo je, kaže, tada da postavlja pitanja jer izveštaji o genocidu nisu dokazivali da su srpske snage bezbednosti počinile ono za šta su optužene.
„Svi su bili zgroženi navodnim zločinima, a kada sam pitao gde su dokazi, nisam dobio odgovor. Pitao sam Medlin Olbrajt da li je humano bombardovati civile u 21. veku i odjednom sam shvatio da imam prijatelje među Italijanima, Rumunima, svi su oni bili novinari kao i ja i formirali smo jedan prosrpski lobi“, sa osmehom kaže Dmitrijev.
„Bio sam ponosan što sam postavio ta pitanja — jednostavno, nešto se nije uklapalo u njihovoj priči. Čak mi je i Ted Tarner (bivši vlasnik Si-En-Ena) prišao i čestitao mi što slobodno izražavam vlastito mišljenje. Odgovorio sam mu da se ne radi samo o mišljenju, već o istini. Imam mišljenje, ali nisam čuo istinit odgovor, jer nešto tu zaista nije u redu, odgovorio sam mu“.
Konačni raskid sa Si-En-Enom dogodio se ubrzo posle 11. septembra 2001, kada je Dmitrijev u svojim prilozima iskazao zabrinutost za to kako će se američka intervencija u Avganistanu odraziti na stanovnike centralnoazijskih republika bivšeg SSSR-a, što se, kako kaže, nije slagalo sa uređivačkom politikom ove američke televizije.
Postali su isuviše korporativni, objašnjava.
U odnosu na pre desetak godina, novinarstvo se promenilo, prema Dmitrijevljevim rečima, tako da danas nije više u pitanju davanje izveštaja, već više pričanje priče. Uz to, novinarstvo je postalo brže, a budućnost novinarstva vidi u podkastu — video ili audio zapisima koji se dele preko interneta.
„Mislim da mediji postaju brži i razgovorljiviji. Televizija neće nestati, bez obzira na internet. Ni radio neće nestati jer se radi o najjednostavnijoj vrsti komunikacije. Ali mislim da će podkasti postajati sve popularniji. Ako umete da ispričate priču, bili novinar ili ne, postaćete popularni“, smatra Dmitrijev.
Na pitanje o „malignom ruskom uticaju“, za šta pojedine zapadne vlade najviše okrivljuju Sputnjik i televiziju Raša tudej, Dmitrijev se od srca nasmejao:
„Dozvolite mi da vam priznam nešto. Svako jutro pre nego što krenem na posao da lažem ljude širom sveta, obično popijem čašu votke, što garniram pilulom za doping, što koristi svaki ruski sportista i posle toga se bavim propagandom. Kada se vratim kući, popijem još jednu čašu votke i uzmem drugu pilulu. To je moj način života.“
To je odgovor koji bi verovatno zadovoljio zvaničnike Velike Britanije, međutim, priče o ruskom uticaju su mit, i to veoma star mit, koji datira još iz doba kada je ubijen američki predsednik Džon Kenedi. Tada se ruski uticaj nazivao „ruskom vezom“ (Russian Connection).
„Činjenica da se Hladni rat završio ne važi ako dovedete u pitanje zapadno gledište u politici ili način na koji njihovi mediji predstavljaju stvari. U tom slučaju vaši oponenti će vas blokirati. Međutim, imate pravo da ispričate svoju verziju priče, da iskažete sopstveno mišljenje“, kaže Dmitrijev.
Da bi objasnio kako funkcionišu antiruski mitovi na Zapadu, za primer uzima izjavu Borisa Džonsona, doskorašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova, koji je nakon navodnog trovanja Sergeja Skripalja izjavio da je Rusija nebezbedna zemlja i da britanski navijači ne bi trebalo da idu na svetsko prvenstvo u fudbalu. Na svetsko prvenstvo došlo je jako malo britanskih navijača, koji su svojim očima mogli da se uvere da Džonson nije govorio istinu.
„Sputnjik pokušava da ispriča priče koje ostatak sveta hoće da ignoriše. Na primer, Krim je na Zapadu tabu. Ali i tamo žive ljudi, tamo se doseljavaju ljudi koji žele da započnu novi život, infrastruktura se poboljšava… Međutim, niko na Zapadu nije zainteresovan jer se to kosi sa zvaničnim gledanjem na stvari. Stvar je u tome kako napraviti priču koja će biti prijemčiva širokoj publici. Morate da budete bliski sa svojom publikom, ali i da im pružite priču napisanu na drugačiji način. To je drugačiji pogled na svet, a on ima pravo na postojanje“, kaže Dmitrijev.
Sputnjik u Estoniji ignorišu zvaničnici te zemlje, što ih nije sprečilo da postanu jedan od najčitanijih političkih veb-portala u toj zemlji, dodaje naš sagovornik. Međutim, ima i drastičnijih primera opresije, kao što je slučaja našeg kolege Kirila Višinskog, koji se još uvek nalazi u Ukrajinskom zatvoru, napominje on.
Dmitrijev je takođe i profesor na moskovskoj Višoj školi ekonomike, koja je ruski pandan britanskoj Londonskoj školi ekonomije (LSE), na Fakultetu za medije, a povod njegovog dolaska u Srbiju je i uspostavljanje saradnje sa Beogradskim univerzitetom.
Sa njim je došla i delegacija Više škole ekonomike, koja je na Fakultetu političkih nauka razgovarala sa srpskim profesorima i studentima o mogućnosti razmene studenata i profesora.
„Razmenu profesora uspostavićemo veoma brzo, jer to je najlakše učiniti. Što se razmene tiče, ići ćemo korak po korak. Ono što možemo da ponudimo je stažiranje u raznim medijima, kao što je Raša tudej. Želimo da učimo ljude novom načinu novinarstva, a programi nastave će se odvijati na engleskom. Nadamo se da će srpski studenti koji se prijave za program, kada se vrate u Srbiju početi da rade za Sputnjik. Možda ne za Sputnjik nego za konkurentske medije, ali važno je da nauče kakva je moć alternativnih medija“, zaključuje Dmitrijev.
