U 11 sati i 40 minuta jaka eksplozija zatresla je kuće, izvaljujući vrata i prozore iz ležišta. Meštani su odmah pretpostavili da je NATO gađao mostove. Grdeličanin Ljubomir Nikolić kaže da i posle dvadeset godina može do u detalje da rekonstruiše taj dan.
„Tog 12. aprila sam sišao iz sela da bih spustio roletne na kući koja gleda na most. U trenutku kada sam to uradio, pogođen je voz. Od siline udarca pao sam na pločice u kući“, priča nam Nikolić, istovremeno pokazujući brdo pored kuće uz koje su neki meštani bežali sa decom spasavajući goli život.
Njegova komšinica Gordana Stamenković kaže da je bila sama u kući, na terasi, kada je voz pogođen. „Odjednom je puklo, počelo je da gori, svi su plakali, vikali, ljudi iz voza su padali u Moravu u pokušaju da se spasu“, uz suze nam sa te iste terase kaže ova Grdeličanka.
Jedan od retkih koji se zatekao na svega nekoliko metara od pogođenog voza je i Vladimir Golubović.
„Voz je prvo bio pogođen jednim projektilom, drugi vagon je bio prepolovljen i zato smo nas četvorica krenuli da spasemo ljude koji su ostali u trećem. Međutim, čuli smo još jednu raketu. Brzo smo se sklonili pored automobila i u tom trenutku videli da je druga raketa pogodila i treći vagon. Mogli smo i mi da budemo u njemu, za pet sekundi bismo ušli, i tu bismo i ostali“, kaže Golubović.
Područje Grdelice gađano je sa više od 70 granata. Zoran Jović nam priča da je kao dečak od 14 godina izbrojao gotovo svaku od njih. „Bio sam na svega 150 metara u trenutku detonacije. Ono što je meni duboko ostalo u sećanju jeste sadržaj koji je plovio Južnom Moravom. Bilo je delova tela i stvari, dečjih igračaka, delova mosta“.
I Vladimir Golubović potvrđuje da su leševi bili na sve strane. „To se ne zaboravlja — delovi ljudskih tela su bili zalepljeni na kućama koje su bile najbliže mostu“.
Na mesto nesreće u rekordnom roku stigli su zaposleni iz Doma zdravlja u Grdelici, najbliže zdravstvene institucije. Tadašnji upravnik Doma zdravlja dr Čeda Jović dve decenije nakon ove tragedije ističe ogromnu požrtvovanost svih meštana te varošice. „To su pre svega komšije iz kuća u blizini Sarajevskog mosta, koje su nesebično došle i pomagale u izvlačenju. Mi smo imali formirane tri mobilne ekipe, ujedno smo tražili pomoć iz Zdravstvenog centra Leskovac, tako da je celokupno zbrinjavanje preživelih i povređenih trajalo veoma kratko“, rekao nam je dr Jović.
Jezive slike iz Grdeličke klisure obišle su ceo svet, a komandanti Alijanse kvalifikovali su pogibiju nevinih ljudi kao kolateralnu štetu — tvrdili su da je meta bio most.
Glavnokomandujući NATO snaga general Vesli Klark cinično je zaključio da je voz išao previše brzo, a da je bomba bila previše blizu cilja da bi mogla da se otkaže. Samo godinu dana kasnije nemački list „Frankfurter rundšau“ ustanovio je da je video-snimak koji je NATO emitovao bio ubrzan 4,7 puta, kako bi se lažirala brzina voza. Isto mišljenje dele i eksperti iz Srbije.
Pukovnik Rajica Bošković, iz 126. brigade VOJIN ističe da posebno treba razmotriti ponovno gađanje mosta. „U prvom slučaju, ako uzmemo u obzir da je most bio čist, da voz nije još naišao, a kretao se 18 metara u sekundi, dolazimo do zaključka da su imali dovoljno vremena da uoče da je na mostu voz. Ako uporedimo gađanje u Grdelici sa ratom u Iraku i u Libiji, videćemo da je sve bilo isto i da tu nema dileme da su u velikoj meri zločini bili namerni“, uveren je pukovnik Bošković.
Građani Grdelice i dan-danas ne shvataju zašto za ovaj zločin niko nije odgovarao. Košmari su, kažu, prošli, ali bolna sećanja još uvek traju.
„Nisam bio uplašen, već ljut, stvarno ljut. To je bio putnički voz, kompozicija je vozila ljude koji su imali potrebe da i tog drugog dana Uskrsa budu sa svojim bližnjima. Tu nije bilo nikakvog vojnog objekta, a ako je ideja bila da se most sruši, most je, evo, ostao ceo“, kaže dr Čeda Jović.
Na spomeniku postavljenom uz železnički most danas je uklesano 14 imena, uz napomenu da neka tela nisu identifikovana. Prema svedočenju konduktera voza, u kompoziciji je bilo pedesetak osoba, među njima i jedna trudnica, kao i dvojica radnika preduzeća „Železnica Srbije“. Natpis na spomen-obeležju žrtvama „Ne treba se bojati ljudi, već neljudskog u njima“, govori sve o tom užasnom zločinu. Očevidac Slavica Valčić smatra da normalna ljudska svest nikad ne bi poželela da se to desi jednom živom biću. Sa drhtajem u glasu dodaje: „Šta drugo mogu da kažem — jedino mogu da kažem da Grdelica i Grdeličani nikada neće ovo zaboraviti! Svi smo ljuti na Ameriku i na NATO“.
