Britanski „Tajms“ maltene zagovara zabranu filma, smatrajući ga delom Putinovog plana za pokretanje rata na Balkanu.
U celoj priči je najzanimljivije da je redakcijski komentar „laž od prvog do poslednjeg slova“, piše rusko internet izdanje „Vzgljad“, čiju analizu prenosimo.
U poslednjih pet godina desilo se organizovanje vodećih zapadnih medija u kolektivni borbeni poredak — histeričan po tonu, kategoričan u ocenama, propagandistički po sadržaju. Bilo je toga i ranije, ali su baš u ovom periodu novinari krenuli u rat. I nije baš toliko važno ko je protivnik — Rusija, Tramp ili evroskeptici. Suština je da se sve svelo na svakodnevno bavljenje direktnim lažima i prezirom prema činjenicama, nečim što su mediji sa reputacijom i ugledom uvek pokušavali da izbegnu.
Britanski „Tajms“ izlazi od 1785. godine. Tokom velikog dela svoje istorije ovaj list je smatran zaštitnim znakom britanske civilizacije, ali, pošto ga je kupio Amerikanac Rupert Mardok, koji ume da napravi novac u medijima, počelo je njegovo glatko skretanje ka tabloidu i evo, sada je dotakao samo dno.
Uprkos „žutom“ sadržaju, ova publikacija sebe i dalje smatra respektabilnom političkom platformom, pa čak i glasom savesti. Stoga se ne treba iznenaditi da se materijali koji su u svojoj propagandnoj poruci otvorena laž i primitivizam, objavljuju kao urednički, odnosno u ime cele redakcije.
Zapravo se članak o kome govorimo tako i zove: „Mišljenje ’Tajmsa‘ o moskovskom pogledu na balkansku istoriju: Rusija huška bivše jugoslovenske republike protiv Zapada“. Ovo je, priznajemo, veoma ljubazno od „Tajmsa“. Najmanje što sada mogu jeste da krivicu svale na jednog novinara — odgovornost za klevetu leži na celoj redakciji.
Kao povod za tekst uzeli su premijeru rusko-srpskog filma „Balkanska međa“, neočekivano uspešnog akcionog filma. Po mišljenju „Tajmsa“, film je deo Putinove „meke moći“, pomoću koje on podriva „regionalnu stabilnost“ na Balkanu.
Gde su oni videli „stabilnost“, posebno je pitanje: u evropskom „buretu baruta“ ponovo miriše na isti taj prah, no nikako krivicom Rusije. Ali, moramo shvatiti da je kosovska problematika za zapadne elite deo zajedničke odgovornosti. Ovo se čak može nazvati i zaverom: izuzetno obrazovani i kvalifikovani anglosaksonski eksperti odjednom počinju da mašu rukama i da tvrde kako je crno-belo odmah kada se povede reč o albanskoj kvazidržavi. Jednostavno, istorija njenog formiranja je povezana sa tolikom količinom zločina i laži zapadnih elita, da drugog izlaza nemaju, osim dae lažu i opiru se iz petnih žila.
Upravo time se i bavi „Tajms“ napadajući „Balkansku među“. I krajnje je zabavno da to rade okrivljujući za laži rusku stranu — od filmske ekipe, do Putina lično.
„Njegova tendenciozna poruka daleko prevazilazi opšteprihvaćene norme. U njemu Srbi optuženi za agresiju i genocid postaju žrtve, a ruske trupe, koje su opstruisale pravdu, heroji. Sve to nije istina, razvejava rusku propagandu ’Tajms‘ — radnja filma predstavlja teatralnu rekonstrukciju sukoba između ruske vojske i NATO snaga…Iako je u filmu prikazano kao podvig koji je okončao krvoproliće, rusko zauzimanje baze zapravo je bilo banalni spor oko mirovnih dužnosti. Ako je iko u celoj toj priči podneo žrtvu, to su bili NATO piloti, koji su tokom 78 dana vazdušne kampanje okončali Miloševićeve akcije protiv kosovskih Albanaca.“
Očigledno je da autor teksta nije ni pogledao film. Naravno da on to direktno ne priznaje, a nakon citiranog dela prelazi na propoved o herojskom NATO-u, srpskim zverstvima i ruskoj perfidnosti (o svemu onome što je postalo deo već dobro poznate propagandne doktrine).
Stvar je u tome što u „Balkanskoj međi“ nema ni „podviga koji je okončao krvoproliće“, niti sukoba Rusije i NATO-a. Ono što se desilo u Jugoslaviji 1999. nije ništa više do kontekst i osnova za izmišljenu priču. Film govori o sukobu penzionisanih ruskih padobranaca sa bandom albanskog borca-kriminalca na teritoriji aerodroma „Slatina“. Očigledno je da su Britanci rešili da svima otkriju dobro čuvanu vojno-političku tajnu i da konačno priznaju kako su bande kosovskih Albanaca u stvari „snage NATO-a“, ne uzimajući u obzir ni to da filmski banditi ubijaju i zapadne emisare isto tako lako kao i srpske sveštenike.
Da prikaže zločine NATO-a u Jugoslaviji filmska ekipa je imala i mogućnosti i činjenice. Ipak, u „Balkanskoj međi“ nije bilo ni bombardovanja hemijskih postrojenja, niti granata sa osiromašenim uranijumom, ni drugih ratnih zločina Alijanse, osim pada avionske bombe na porodilište, koja i nije toliko anti-NATO, koliko antiratna poruka.
Međutim, ova scena vredi mnogo. A ako će posle nje bar jedan NATO veteran patiti od noćnih mora, onda uopšte nije uzaludno snimljena.
Istorija ne poznaje „druge žrtve među pilotima NATO-a“, ukoliko se ne uzme u obzir pad školskog helikoptera negde u Albaniji. Osim ako neko od njih nije dobio kliničku depresiju posle bombardovanja civilnih objekata. Po ocenama „Hjuman rajts voča“, poginulo je najmanje pet stotina civila, uključujući i decu.
Druga stvar je da premijera „Balkanske međe“ za „Tajms“ nije ništa drugo do formalni povod za napad na Rusiju. U uredništvu su, po svemu sudeći, razmišljali ovako: Rusi su snimili film o ratu na Kosovu, sigurno je da kritikuju NATO i hvale Miloševića — mora se odgovoriti! Tačno ovo se desilo i u Rusiji sa liberalnim filmskim kritičarem Antonom Dolinom, koji „Balkansku među takođe nije gledao, ali ju je ipak optužio za ksenofobiju i militarizam. Ali, Dolin se vodi prozaičnim interesom, dok britanski list gleda na problem šire — kao na civilizacijski konflikt između Rusije i Evrope.
„Britanija je u NATO dejstvima igrala vodeću ulogu. To je bila ograničena i pravedna kampanja kako bi se sprečila agresija. Ona nije pokrenuta kako bi se svrgnuo Miloševićev režim ili čak obezbedila nezavisnost Kosova od Srbije, već da bi se zaštitilo kosovsko stanovništvo, većinski muslimansko, od genocida. Do marta 1999. godine Miloševićeva vojska je proterala skoro 300.000 kosovskih Albanaca, ubila skoro 2.000 ljudi i zapalila na stotine sela. Da NATO nije zaustavio Miloševića, katastrofa bosanskih razmera bila bi neminovna.“
Iz ovoga se vidi da autor ima veoma maglovitu sliku o konfliktu na Kosovu. Broj izbeglica je preteran, broj žrtava uzet je proizvoljno (zašto baš 2.000, a ne 700 ili 10.000? Postoje različite ocene), a „stotine zapaljenih sela“ potražite na karti sami. Međutim, reč izbeglice uopšte nije iskorišćena — priča se o „prognanim“, što liči na totalnu besmislicu. Da, ratna dejstva nužno prati bežanje civilnog stanovništva, tako uvek biva, ali ako pričamo o progonu, NATO je svojom operacijom proterao otprilike baš toliko civila, a posle uspostavljanja kontrole nad Kosovom još oko 200.000 isključivo Srba (dakle, radi se o organizovanom etničkom čišćenju).
Tako je zahvaljujući „vodećoj ulozi“ Britanije i NATO-u u celini u dejstvima Alijanse stradalo više civila nego u akcijama jugoslovenske vojske.
A sada, o „Miloševićevoj agresiji“. Ratna dejstva su počela upravo pošto je OVK, opremljena solidnim arsenalom zahvaljujući krijumčarenju i građanskim sukobima u susednoj Albaniji, proglasila oružanu borbu za nezavisnost i počela krvavu seriju napada na srpske vlasti, policijske patrole i cela naselja. Kao odogovor, Milošević je i pokrenuo vojsku. Ali čak i tih godina Albanci su činili 90 odsto od dva miliona stanovnika pokrajine, pa je „genocid“ bio i tehnički neizvodljiv.
A onda se „Tajms“, pravdajući NATO avanturu, naglo pretvara u baba Vangu („katastrofa bosanskih razmera bila bi neminovna“), ne navodeći kada će se hrabra britanska avijacija naći nad Kijevom koji je počeo agresiju protiv nelojalnog stanovništva Donbasa, čak i pre nego što su proglasili odvajanje od Ukrajine.
Idemo dalje: „Rusija je nekada podržavala Srbiju u ratu za Kosovo, a sada tamo pokušava da raspiri antizapadna osećanja, kako bi pojačala svoj uticaj u regionu. Kosovo je 2008. godine proglasilo nezavisnost od Srbije i to ne bez razloga. Razlog je taj što se Srbija prema Kosovu odnosila nepravedno i nezavisnost pokrajine su priznale britanska Vlada i administracija SAD. Rusija, sa druge strane, pokušava da pretvori zemlje bivše Jugoslavije u svoje satrape u borbi protiv Zapada.“
Tragično je da Britanci smatraju da antizapadni stav kod Srba raste zbog ruske propagande, a ne zbog kasetnih bombi, dečjih tela, kolona izbeglica i potrebe da budu „živi štit“ na životno važnim arterijama — mostovima na Dunavu, koji su bili cilj „herojskih NATO pilota“. Šteta je što nije precizirano o kakvom se „nepravednom odnosu“ radi, ako su Albanci od početka kao cilj postavili punu nezavisnost, uporno ka njoj išli i kategorički odbijali bilo kakav kompromis. Dakle, krivica Beograda u otcepljenju Kosova je samo u tome što ga nije odvojio svojevoljno i samostalno — po zakonima samo Britancima poznate „pravde“.
Što se tiče „pretvaranja“ republika bivše Jugoslavije u „satrape“, neka vrsta političke konfrontacije između Rusije i Zapada u balkanskom regionu postoji, ali naše uspehe u tom smeru anglosaksonci tradicionalno koriste kako bi iz džepova poreskih obveznika „isterali“ što više novca radi eliminisanja i borbe protiv „ruske pretnje“. „Tajms“ je, po svemu sudeći, deo tog lobističkog sistema i to je, u krajnjoj meri, najjednostavnije objašnjenje ovolike lažne patetike na stranicama nekada respektabilnog lista.
Idemo dalje: „Ako Putinov režim dobije ono što želi, ljudske žrtve su garantovane. Rat u Bosni 1992-1995. odneo je skoro 100 hiljada žrtava i to u zemlji veličine Škotske. Iako je Milošević umro pre izricanja presude, njegovi potčinjeni Radovan Karadžić i Ratko Mladić očekuju doživotne kazne za genocid i ratne zločine.“
Ponovo pretenzije na vidovnjaštvo u kombinaciji sa lažima i amaterizmom. Dovoljno je reći da ni Karadžić ni Mladić nisu bili „podređeni Miloševiću“. Radi se o potpuno različitim figurama iz različitih zemalja, različitih republika i sa različitim pogledima na politiku. Odnosi između nacionaliste Karadžića i socijaliste Miloševića u principu su bili hladni, a ubrzo nakon početka bosanskog rata, potpuno su se pogoršali. Kada je NATO pomoću žestokih sankcija uspeo da od Srbije dobije faktičku blokadu Republike Srpske, Miloševića su za nacionalnu izdaju optuživali čak i političari koji su smatrani prozapadnim. I sve to stoji u dokumentima Tribunala u Hagu, ali se „Tajms“ ne trudi da prouči izvore na koje se poziva.
Međutim, zapadni mediji redovno brkaju bosanske Srbe sa onima u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, a na propagandom nivou ih uvek stavljaju u isti koš, na etničkom principu.
Ovaj članak nije izuzetak, a da li kod autora provejava više nacizma ili diletantizma i nije toliko važno ni zanimljivo.
Članak se završava pozivom da se stavi tačka na „propagandne kampanje koje opravdavaju drastične akte nasilja nad malim nacijama i narodima bez zaštite“, što se može shvatiti i kao spremnost redakcije na samouništenje.
„Kada se laž preobuče u plašt istine, ugroženi su život i sloboda“, trepće okicama „Tajms“. Ali, na samom početku se radilo o filmu, tako da je suština izrečenog nedvosmislena — ovo je poziv na cenzuru i zabranu rusko-srpskog filma koji niko u redakciji, očigledno, nije ni našao za shodno da pogleda.
Pa eto, cenzura je zgodna, a ovaj put je i neophodna. U protivnom, do britanskih čitalaca bi mogla doći i informacija kako se vodeći list bavi primitivnim lažima i dodatno ukopava svoju reputaciju.
Zašto se to dešava, pitanje je. Moguće je da se radi o lobiranju kako bi se „isprosjačila“ sredstva za zainteresovana lica za „borbu protiv Rusije na Balkanu“. Možda se radi i o refleksnom učešću u antiruskoj propagandnoj kampanji.
A možda je sve ovo samo još jedan dokaz kako je nekada respektabilan list totalno degradiran u rukama Ruperta Mardoka.
U svakom slučaju, onakva kakva je sada Britanija, takva joj je i „vizitkarta“, završava svoju analizu „Vzgljad“.
