Ne postoji čovek u Srbiji koji ne pamti rečenicu Fridriha Engelsa da je porodica osnovna ćelija društva — tako su barem učene nešto starije generacije, koje su imale priliku da u srednjim školama slušaju predmet pod imenom Marksizam.
Koliko se suština uloge porodice u srpskom društvu promenila tokom teških godina ratova i sankcija, a potom tranzicije? Koliko je ona na udaru sa raznih strana, od medija do opšte društvene klime, i šta porodica znači danas?
Klima je takva kao da ima za cilj da relativizuje i poništi sve autoritete u srpskom društvu, pa i porodicu, stav je grupe intelektualaca koja se bori za očuvanje „tradicionalnih porodičnih vrednosti“.
O položaju porodice u Srbiji danas, na tribini pod nazivom „Kuda ide srpska porodica“ govorili su Miša Đurković, filozof i direktor Instituta za evropske studije, psihoterapeut Zoran Milivojević i docent Pravnog fakulteta u Beogradu Miloš Stanković.
Njih trojica pokušali su da osvetle nekoliko aspekata udara ne samo na porodicu, kao osnovnu društvenu instituciju, već i na, kako Đurković kaže, elementarni opstanak srpskog i svih drugih evropskih naroda.
Rat za tradicionalnu porodicu traje i vodi se na više frontova i u čitavom nizu pitanja i ne bez uspeha, ocenjuje Đurković. Uspešno je sprečeno donošenje porodične knjige u građanskom zakoniku, kao i uvođenje surogat materinstva. Ove dve mere, prema Đurkovićevim rečima, veoma su problematične.
Kao jedan od velikih uspeha pokreta za očuvanje tradicionalne porodice Đurković navodi sprečavanje uvođenja obrazovnih paketa u kojima je porodica definisana kao najopasnije mesto u društvu. Model borbe protiv uvođenja ovih obrazovnih mera primer je, kaže on, kako se treba boriti za tradicionalnu porodicu.
„Najpre su učitelji i profesori u školama videli i obradili taj materijal, poslali našim prijateljima iz organizacije ’Pravoslavni roditelj‘, koji su nama, koji smo u prilici da radimo sa medijima, dostavili taj materijal. Mi smo uspeli, bez ikakvih sredstava, bez uloženog dinara (morate da znate da se sa druge strane ulažu milioni evra za borbu protiv porodice), da sami plasiramo pet javnih nastupa i pet tekstova u pet dana i da izazovemo ozbiljnu gužvu u državi i postignemo da ove informacije stignu do roditelja“, objašnjava Đurković.
Kada je završen proces informisanja javnosti, cela zemlja, a naročito grupe na Vajberu u kojima se okupljaju majke dece koja idu u vrtiće ili škole, izvršile su pritisak na državne organe. Deset dana kasnije, nadležni ministar izašao je u javnost i rekao da se proces uvođenja obrazovnih paketa obustavlja.
Sinergija javnih ličnosti, građana i zaposlenih u obrazovnim ustanovama uspela je tako da zaustavi uvođenje mere koja je bila direktno usmerena protiv porodičnih vrednosti.
Stanković se u izlaganju koncentrisao na odredbe porodičnog zakona koje se odnose na prava deteta, nasilje u porodici, kao i na zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji je, prema njegovim rečima, sporan.
U porodično-pravnom obrascu koji se postavlja kao dominantan, ne samo u Srbiji, jer to je šira tendencija, problematične su mnoge stvari koje se tiču prava deteta. Jedna od njih koju navodi Stanković je pravo deteta da, sa navršenih 15 godina, samostalno odlučuje sa kojim će roditeljem živeti ako su roditelji razvedeni.
Ni u jednom evropskom zakonodavstvu detetu nije dato tako suvereno pravo da samo odlučuje, kao što je slučaj u srpskom zakonodavstvu, kaže Stanković. Zakonodavac je bio sklon da daje široke formulacije, koje su podložne različitim tumačenjima. Jedno od, kako Stanković kaže, neverovatnih ovlašćenja koja su data petnaestogodišnjem detetu da samostalno odlučuje je i da može samostalno da odlučuje o preduzimanju medicinskog zahvata.
„I opet ta široka zakonska formulacija navodi svakog pravnika na pitanje šta se sve podrazumeva pod medicinskim zahvatom. Da li taj medicinski zahvat podrazumeva, recimo, prekid trudnoće? Da li taj medicinski zahvat podrazumeva, možda, promenu pola? Dakle, ne samo da dete ima ta svoja prava, već ta prava ničim nisu ograničena, niti makar korigovana mogućnošću roditelja da procenjuju ovakve dečje odluke spram dečjeg najboljeg interesa, što je inače jedan od lajtmotiva porodičnog prava“, kaže Stanković.
Odredbe zakona o nasilju u porodici takođe su pune paradoksa i podložne su različitim tumačenjima i zloupotrebama. Stanković navodi primer mere ograničenja kretanja i komuniciranja dece sa trećim licima.
„Da li to znači“, pita se Stanković, „da roditelj koji ne dopusti maloletnom detetu da izlazi kasno uveče ili mu sugeriše da se ne kreće u određenom društvu, ili ga spreči da prisustvuje sastancima verskih sekti, zapravo, po slovu zakona, vrši nasilje u porodici? Bukvalno tumačenje svedoči tome u prilog. A novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici stvorio je u tom smislu beskrajne mogućnosti da deca ’disciplinuju‘ svoje roditelje“.
Stanković, kako kaže, navodi primer iz svog bližeg okruženja, kada je dete, zbog svađe sa ocem oko toga koji će televizijski kanal gledati, pozvalo policiju i prijavilo oca za nasilje u porodici.
Ono što je glavni problem, zaključuje Milivojević iz svoje dugogodišnje psihoterapeutske prakse, jeste to što je vaspitanje izjednačeno sa pružanjem ljubavi.
Pružanjem ljubavi kod deteta raste pozitivna slika o sebi, i to su roditelji dužni da rade; međutim, dodaje Milivojević, roditelji su dužni i da disciplinuju svoje dete, koje se ponaša po principu prijatnosti. Roditelj je dužan da u vaspitanju dece bude onaj koji unosi princip realnosti, citira Milivojević znamenitog Sigmunda Frojda — da uči decu da postoje prijatnosti koje su štetne i neprijatnosti koje su korisne.
„Model koji se promoviše je, dakle, model koji izjednačava ljubav i vaspitanje, i rezultati su katastrofalni“, navodi Milivojević. „Prethodni model, vaspitanje u kome imate disciplinovanje, ali nemate pokazivanje ljubavi, nije dobar za ličnost. Kada smo to otkrili, nastupilo je ovo popustljivo vaspitanje, svođenje vaspitanja na ljubav, a ono što treba je i jedno i drugo. Znači, dajte ljubav, da dete izgradi pozitivnu sliku o sebi, a pritom ga disciplinujete“.
Disciplinovanje podrazumeva, dodaje Milivojević, „moraš“, „ne smeš“ i kaznu. Dok „moraš“ i „ne smeš“ služe za stvaranje navika kod deteta, postavlja se pitanje kakva kazna treba da bude.
Tu dolazimo do definicije nasilja kao nelegitimne primene sile, dok se legitimna primena sile ne smatra nasiljem. I roditelj mora da ima mogućnost legitimne primene sile.
Na roditelje treba gledati kao na ljude koji najviše vole svoju decu, koji su najviše zainteresovani da ta deca izrastu u samostalne, odgovorne ljude koji su dovoljno socijalizovani i uspešni, smatra Milivojević. Međutim, dodaje on, država kroz zakone gleda na roditelje kao na sumnjiva lica.
Zahvaljujući medijima, stiče se utisak da ekstremnih slučajeva ima mnogo i da država treba da uvede kontrolu, mešajući se u privatne odnose, zaključuje Milivojević.
Antičke države mešale su se u svakodnevne odnose roditelja i dece, što je karakteristika nedemokratskih društava, a mešanje u privatne odnose u antičkom svetu bilo je vođeno zaštitom kolektiviteta. U moderno vreme, ti se principi sprovode sa namerom da se promovišu krajnje individualne i sebične težnje i zahtevi.
