Sve mračnija slika Crne Trave. Od Drugog svetskog rata broj stanovnika smanjio se više od pet puta. U najnerazvijenijoj opštini Srbije danas živi nešto više od hiljadu i po ljudi. Mladi su za poslom otišli u veće gradove, stari životare rasuti po planinskim selima.
Zavejana varoš na jugu Srbije. Miroljub Mića Budić, predsednik Mesne zajednice Crna Trava, urbanog dela opštine, poslednjih 30 godina vozi kola Hitne pomoći, „džampera“ kupljenog davne 1998. godine. Dom zdravlja ima i lade nive, ali Mića vozi jedino „ležeće“ vozilo, kako kaže, preko potrebno, ako neko slomi kuk. Do planinskih sela probijamo se često uz pomoć lopate, koju i lekari koriste, lopataju jednako dobro kao ja, kaže naš sagovornik.
„Nema nigde mladih gore u selu. Odakle mladi ljudi u selu? Ali krivica je i na njima, deca žele da ih povedu dole u grad da sede kod njih, ali oni neće. To se osamilo, to se naviklo na tišinu, na neki mir. Čekaju smrt, žele da umru tu gde su. Kad neko ima sedamdeset godina, a nikad nigde nije otiš‘o, to je njemu sve, ceo svet“, objašnjava nam Mića.
Prošle godine umrlo je 35 ljudi, a porodila se samo jedna žena, koja je u Crnu Travu stigla iz Beograda. Mića kaže da mesto među brdima relativno dobro funkcioniše, ali da su puste ulice najbolja slika trenutnog stanja.
„Dom zdravlja ima i jednu babicu, ali ona nema koga ’da baba‘. Asfaltnih puteva do sela nema, ali u poslednjih nekoliko godina ima para za to, počelo je asfaltiranje. Kasno, ali nikad nije kasno“, kaže nam Budić.
I on je trbuhom za kruhom otišao u glavni grad, ali se vratio kad se majka razbolela, nije želela da skonča u bolnici u Beogradu. Rekla mi je, vodi me u Crnu Travu, da umrem, priseća se.
„Ostavio sam Beograd, vratio se da učinim mami, da umre u rodnoj kući. Onda sam upoznao ženu mog života, pa je krenuo rat devedesetih, pa inflacija, primiš platu, a sutradan vredi tri marke, pa je bilo lakše da živim u selu nego u gradu, sa te tri marke“, objašnjava.
Njegova dva sina završila su škole, jedan radi u Beogradu, a drugi je otišao „preko“, u Nemačku. Podržao ih je, jer, kako kaže, u Crnoj Travi mogli bi da rade kao profesori u Građevinskoj školi za malu platu, ali bi i morali da uđu u neku partiju ako žele da postignu više.
Slavoljub Blagojević, koji je na čelu opštine više od decenije, kaže za Sputnjik da mediji olako barataju informacijama koje idu u korist crnoj demagoškoj slici mesta na jugu Srbije. Kaže da je prošle godine rođeno nekoliko beba, ali pošto žene odlaze u porodilište u Leskovcu, deca nisu registrovana u lokalnoj matičnoj službi.
Opština Crna Trava jedna je od lokalnih samouprava u Srbiji kojoj je odobren novac za sufinansiranje mera populacione politike. Za podizanje beba, lečenje steriliteta i edukaciju u cilju poboljšanja reproduktivnog zdravlja. Ali i u Ministarstvu zaduženom za demografiju i populacionu politiku kažu da to nije dovoljno i da treba da prođe deset do petnaest godina da se vidi neki boljitak, daj Bože da uspe, kaže prvi čovek Crne Trave.
„Dobili smo čak i manje nego drugi, pet miliona dinara za završetak pet stanova, uz učešće opštine od nešto više od 20 odsto, to smo završili i treba da damo mladim porodicama sa decom. U aprilu će biti konkurs. Niko neće da dođe, mi zapošljavamo, sad smo otvorili fabriku konfekcije, tamo radi 35 ljudi, uglavnom mladih. Radna mesta jesu problem, ali ne toliko. Imamo zadatak da svake godine vraćamo po pet mladih porodica, sa najmanje dvoje dece, da im damo stan i posao, ali ne možemo da napravimo neki veliki poduhvat. Pitanje je da li ćemo uspeti da nađemo tih pet porodica. Do sada smo vraćali jednu ili dve godišnje“, kaže Blagojević.
Iako ima više nego skroman budžet, svega 160 miliona dinara, opština nikome ne duguje i čak uspeva da 60 miliona investira u projekte infrastrukture. Poslednjih deset godina prevoz je besplatan za sve đake i druge građane, besplatan je i boravak u vrtiću, srednjoškolci besplatno žive u domu. U vrtiću je 25 dece, u osnovnoj školi 30, a u srednjoj 120, borimo se, ali sve je džaba, ako ljudi ne žele da se vrate, a ja preko Sputnjika pozivam mlade da dođu, nije važno odakle, kaže Blagojević.
„Dajte neku porodicu sa petoro, šestoro dece koja nema nigde ništa, mi smo spremni da je preuzmemo, da im damo stan, posao, socijalnu pomoć. Da skromno žive u Crnoj Travi, mislim, sasvim normalno. Takve porodice nam trebaju, koje ovde mogu da opstanu, a u sredinama u kojima su nemaju dovoljno pažnje“, pojašnjava Blagojević.
Dodaje da je strašna činjenica da Crnotravci ne žele da se vrate sada kad su imućni, a hiljade njih živi u Beogradu, nisu daleko.
„Ne žele da se vrate, ali dolaze na odmor, budu tokom leta i odu. Što kaže naš narod, kad se obogate, onda više ne gledaju sirotinju“, kaže predsednik opštine.
Vozač Mića ne može da se načudi činjenici da niko od njih nije poželeo da makar kupi novo sanitetsko vozilo, kojim bi stizao do njihovih roditelja u zabačenim selima. Ali dodaje, da ne gubi nadu. Našao je i dodatni prihod, nabavio „pincgauera“ kojim se probija do kuća na najvišim tačkama. Vozilo služi i za prenošenje onih koji odu sa ovoga sveta do lokalnog groblja.
„Ja da sam pesimista, ja bih uzeo pištolj i utepao bih se, il‘ bi se obesio na prvo drvo. Zašto bih bio pesimista?“
Na kraju razgovora pitali smo ga da li vidi kako će se priča o Crnoj Travi završiti, da li će ovom mestu skrajnutom od svih saobraženih koridora ipak svanuti.
„U Crnoj Travi ima neki Grada vračar, on je prorok, to je pitanje za njega. Ja ne znam šta će biti, možda padne neka kometa, da nas sve potepa. Živeti i boriti se mora“, kaže Mića.
