Istina, kako kažu, uvek zaboli, naročito ona neprijatna, kada se izgovori pravo u lice. Izgleda da će ova najnovija o evrointegracijama Srbije, „francuska“, biti manje bolna zato što smo je, sasvim izvesno, itekako bili svesni.
Francuskoj ministarki za poslove EU Natali Loazo zato pre treba da budemo zahvalni što nam je konačno otvorila oči, kad već nismo hteli sami.
„Pošto smo vaši prijatelji, dužni smo da vam kažemo istinu: sadašnje stanje Evropske unije ne omogućava nova pridruživanja u zadovoljavajućim uslovima, kako za samu EU, tako i za nove države koje bi joj se pridružile“, poručila nam je Loazova, ne ostavljajući nikakvu dilemu o našim evrointegracijama.
Vreme je, dakle, da svedemo dosadašnji bilans i da sagledamo kakva nam je perspektiva daljih EU integracija i šta nam u toj situaciji valja činiti. Pošto nam je ranije već bilo predočeno da najraniji datum ulaska Srbije u EU može da bude 2025. godina, ali da ne mora da znači, prva zapitanost je kako tumačiti izjavu francuske ministarke.
Naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu dr Aleksandar Gajić smatra da ova javno predočena istina praktično znači da je evropska perspektiva Srbije generalno pod velikim znakom pitanja, a sasvim sigurno je da ne postoji do kraja 2030. godine. EU, kako napominje, ulazi u novi turbulentni period i pitanje je da li će se i na koji način transformisati i da li će nakon tog transformisanja uopšte imati kapacitete da nekoga prima.
Gajić zato smatra da nema mesta daljem insistiranju na što skorijem postizanju sveobuhvatnog sporazuma sa Prištinom, koji je bio uslov svih uslova za naš ulazak u EU.
„Ta šargarepa koju nudi EU je na dugačkom štapu i nema uopšte potrebe da se žuri sa nečim takvim da bi se, suprotno našim interesima, zadovoljile želje odlazeće administracije Evropske komisije i Federike Mogerini, koja bi htela da na kraju zabeleži neki plus“, kaže Gajić za Sputnjik. On uz to napominje da bi Srbija isti odnos trebalo da zauzme i kada su po sredi i druga važna pitanja, kakvo je usaglašavanje spoljne politike sa politikom EU.
„Ako imamo rok od najmanje deset godina — a proširenje možda i trajno bude zaustavljeno — zbog čega bi Srbija usaglašavala politiku sa EU, od čega može da ima čistu ekonomsku štetu“, retorički se pita Gajić, podsećajući da smo i do sada odbijali da se usaglasimo sa EU po pitanju uvođenja sankcija Rusiji. Sada kada se otvara veliki prostor, dodaje on, Srbija ne treba da ide ishitreno, nego da pokuša da uradi pre svega ono što je u njenom interesu, umesto da trči pred rudu.
Sagovornik Sputnjika ukazuje da je upravo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji smo potpisali sa EU, najdrastičniji primer do čega dovodi žurba, jer je on daleko najnepovoljniji takav sporazum koji je neka zemlja u procesu evrointegracija postigla sa Briselom.
Nije to, međutim, bio jedini štetan dogovor, napominje Gajić prilikom sumiranja onoga što je bilo naše postignuće tokom dosadašnjeg približavanja EU.
„Generalno, sve što je urađeno od 2000. godine jeste da je kompletan reformski proces bio je uslovljen tom evropskom perspektivom i utopijskom vizijom da će se brzim ulaskom u EU nešto uraditi. Međutim, pokazalo se ne da nije bio brz ulazak, nego da je duži nego bilo koji drugi, da nismo ni na polovini tog procesa, a da smo pretrpeli veću štetu nego bilo ko drugi zato što smo ishitreno izlazili u susret zahtevima EU, ne vodeći računa o našim realnim interesima“, kritičan je naučni saradnik Instituta za evropske studije.
Na pitanje gde smo pretrpeli najveću štetu zbog uslova koje nam je postavljala EU, a od čega smo imali koristi, Gajić je ukazao na četiri važna segmenta. Evropska unija je u prvim godinama tranzicije imala neka ulaganja u Srbiju pošto je najveći problem bilo naše nejako tržište nakon perioda sankcija. Došlo je, međutim, do toga da smo otvorili tržište za stranu robu koja je bila jeftinija i na taj način ubili deo sopstvene proizvodnje, a onda nestručnom privatizacijom dodatno dozvolili da se ona pretvori u pljačkašku, podsetio je on.
„Sa druge strane, reforma institucionalnog sistema, pre svega pravosudnog, nije urađena kvalitetno, pa on u nekim segmentima, nakon sprovedenih reformi, funkcioniše čak i gore. Tu su negde i najgori rezultati, kao i u slučaju spoljnopolitičkih pritisaka kojima je Srbija izašla u susret, pre svega predajom Haškom tribunalu praktično svih vojnih ili političkih rukovodilaca iz prethodnog perioda ne bi li se otvorio evropski put. To je opet bilo pod znakom pitanja budući da smo videli kakvo je zapravo pravo lice haške pravde“, naglasio je Gajić.
On, ipak, najvećom greškom smatra to što je rešavanje pitanja Kosova i Metohije iz Ujedinjenih nacija preneto u Evropsku uniju.
„Četvrti segment i najproblematičniji je žudnja da se uđe u pregovore s Prištinom pod pokroviteljstvom EU, da se napuste Ujedinjene nacije i da se EU postavi kao posrednik gde se rešavanje odnosa sa Prištinom postavljalo kao neophodan preduslov za nastavak evrointegracija. Sada se pokazuje da su to sve bili pogrešni potezi“, zaključuje sagovornik Sputnjika.
On ne spori da se najveći deo reformi morao sprovoditi, ali je pitanje na koji način i pod kojim uslovima. Zato ističe da nam sada okolnosti daju prostor da sagledamo mogućnosti i kontekst i ubuduće mnogo pažljivije, sa nekih realpolitičkih pozicija, vidimo čemu treba da težimo, a čemu ne, i koliko čime dobijamo, a šta gubimo.
