Protesti koju su izbili u centru Kijeva krajem novembra 2013. godine bili su reakcija ukrajinske opozicije na odluku predsednika Viktora Janukoviča da obustavi pregovore o sklapanju Sporazuma o pridruživanju između Ukrajine i Evropske unije. U suštini, koraci ka „pridruživanju“ prekinuti su zbog stava ukrajinskih poslovnih krugova koji su saopštili da će sporazum sa EU ugroziti ekonomske odnose sa Rusijom, osnovnim spoljnotrgovinskim partnerom Ukrajine. Osim toga, država nije imala sredstava za prelazak na evropske trgovinske standarde.
Međutim, prozapadna opozicija nije bila zadovoljna odlukama koje je donela vlast, pa su se 21. novembra 2013. godine na Trgu nezavisnosti u centru Kijeva počeli okupljati demonstranti sa sloganima koji podržavaju asocijaciju sa EU i protive se saradnji sa Rusijom. Kijevski administrativni sud zabranio je demonstrantima da postavljaju šatore na Trgu nezavisnosti, ali oni su ignorisali tu odluku.
U noći 30. novembra 2013. godine pripadnici ukrajinske specijalne policijske jedinice „Berkut“ započeli su pregovore sa učesnicima akcije zbog potrebe da se oslobodi centar Kijeva, ali demonstranti su gađali policiju kamenjem, flašama i bakljama. Bezbednosne snage su proterale demonstrante sa Trga, ali su se nakon toga na društvenim mrežama pojavile glasine o „devojci koju je ubila policija“ i o „pretučenoj deci“, iako te noći niko nije umro, a među privedenim osobama i žrtvama sukoba sa „Berkutom“ uglavnom su bili odrasli muškarci.
Već 1. decembra u centru Kijeva počelo je masovno okupljanje pristalica opozicije iz zapadne Ukrajine. Radikali koji su bili na strani „Evromajdana“ okupirali su nekoliko administrativnih zgrada u centru Kijeva i pokušali su izvedu napad na zgradu administracije predsednika.
Oni su više od dva sata tukli nenaoružane policajce, a to su na kraju zaustavile jedinice „Berkuta“. Od početka decembra 2013. do sredine februara 2014. godine demonstranti su nekoliko puta pokušali da zauzmu vladin kvart i ulice koje vode ka Trgu nezavisnosti, ali su odstupali pred policijskim snagama.
Tada su se lideri „Evromajdana“, poslanici Vrhovne rade — Arsenij Jacenjuk, Oleg Tjagnibok i Vitalij Kličko obratili zapadnim zemljama sa zahtevom da uvedu sankcije protiv Ukrajine. Pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Viktorija Nuland lično je posetila Kijev 11. decembra. Tom prilikom je razgovarala sa demonstrantima.
Krajem decembra, situacija u ukrajinskoj prestonici se privremeno stabilizovala, jer demonstranti nisu bili dovoljno jaki da u tom momentu preuzmu vlast. U januaru 2014. godine pod pritiskom zapadnih zemalja Viktor Janukovič je ušao u pregovore sa liderima opozicije sa predlogom da se stvori koaliciona vlada.
Situacija se pogoršala 18. februara 2014. godine, kada su demonstranti, uprkos tekućim pregovorima, pokušali da zauzmu vladin kvart, ali ih je policija sprečila u tome. Sledećeg dana pristalice opozicije počeli su sa masovnim napadima na zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova Ukrajine i Službe bezbednosti u zapadnoj Ukrajini.
Dvadesetog februara članovi „Samoodbrane Majdana“ ponovo su pokušali da upadnu u zgradu predsedničke administracije, a nepoznati snajperisti su otvorili vatru kako na članove „Samoodbrane“, tako i na policiju. Pretpostavlja se da su snajperisti pucali iz zgrada hotela „Ukrajina“ i konzervatorijuma koji su bili pod kontrolom demonstranata.
Prilikom tog napada poginulo je nekoliko desetina osoba. Zbog eskalacije nasilja, Viktor Janukovič, uz posredstvo ministara spoljnih poslova Nemačke, Poljske i Francuske, potpisao je sporazum koji je uključivao prekid nasilja, amnestiju, ustavnu reformu i prevremene izbore. Međutim, predstavnici pokreta „Desni sektor“ i „Samoodbrane Evromajdana“ izjavili su da im sporazum ne odgovara i obećali su da će nastaviti sa uzurpiranjem vlasti.
„SAD i Evropa imale su slične interese po pitanju Ukrajine, ali različite ciljeve. Evropljani su hteli da oduzmu Kijev Rusiji, a Vašington je želeo da Rusija i Ukrajina postanu neprijatelji. SAD nisu zahtevale koalicionu vladu, nego im je bilo potrebno da na vlast dođe radikalna desnica. Oni su osramotili evropske ministre, koji su istupili kao garanti sporazuma“, izjavio je zamenik direktora Instituta zemalja Zajednice nezavisnih država Vladimir Žarihin.
Uoči napada na zgradu predsedničke administracije Viktor Janukovič je napustio Kijev i otputovao u Harkov. Demonstranti su 22. februara zauzeli vladin kvart. Tada je opozicija inicirala hitan sastanak Vrhovne rade. Radikali su pretnjama prisilili nekoliko desetina poslanika da dođu u zgradu Parlamenta, kako bi obezbedili kvorum i zatražili ostavku predsednika države.
Za predsednika Vrhovne rade izabran je član „Narodnog fronta“ Aleksandar Turčinov, koji je sa te pozicije smenio predstavnika „Partije regiona“ Vladimira Ribaka.
Istovremeno, Viktor Janukovič izjavio je da on ne namerava da podnese ostavku, ali ga je Vrhovna rada optužila „da se na neustavan način sam povukao sa dužnosti“ i raspisali su prevremene izbore. Aleksandar Turčinov je sledećeg dana izabran za vršioca dužnosti predsednika Ukrajine.
„Takva procedura, kao što je svrgavanje predsednika sa vlasti, nije predviđena ukrajinskim zakonima. Postojala je institucija impičmenta, ali je za njeno pokretanje bilo neophodno formiranje specijalne komisije. Međutim, taj korak je bio moguć u određenim slučajevima, među kojima nije bilo napuštanje Kijeva. Nakon kršenja Ustava i drugih zakona, lica koja su došla na vlast u Kijevu postala su državni prestupnici“, rekao je Vladimir Žarihin.
Sa druge strane, politikolog Anton Haščenko smatra da snage, koje su 2014. godine došle na vlast u Ukrajini, sada pokušavaju da tumače norme nacionalnog prava u svoju korist i da opravdaju svoje postupke ideološkim motivima, ali to sada ništa ne menja.
„Uprkos retoričkim tehnikama, ne može se sakriti suština događaja. To nije bila spontana manifestacija narodne volje. Demonstranti, koji su izvršili profesionalne upade u administrativne zgrade i upravu snaga bezbednosti, bili su pripremljeni. To je bio dobro isplaniran državni udar“, rekao je stručnjak u intervjuu za RT.
Prema rečima člana Akademije političkih nauka Rusije Andreja Koškina, prevrat u Ukrajini uklapa se u klasičnu šemu „obojene revolucije“.
„Postojale su tri faze događaja: haos, smena političkog režima i spoljna kontrola. Nema sumnje da se Ukrajinom sada upravlja spolja“, istakao je on.
Sagovornik je dodao da stvarnu situaciju u Ukrajini jasno prikazuje fotografija iz 2014. godine, na kojoj tadašnji potpredsednik SAD Džo Bajden u jednoj od sala u Vrhovnoj radi sedi na mestu „predsednika“ na čelu stola. Kasnije je Bajden rado spominjao događaj kako je primorao Petra Porošenka da smeni glavnog tužioca i kako ga je prisilio da sarađuje sa Arsenijem Jacenjukom.
„Politički model koji je nametnuo ’Majdan‘ bio je neprihvatljiv za stanovnike Krima i Donbasa, koji su odbijali da se povinuju licima koja su izvršila državni udar. To je bio povod za Kijev da pusti glas o izmišljenoj ruskoj agresiji i potrebi da joj se odupre. Ta tema je omogućila Petru Porošenku da zauzme mesto predsednika države, a sada se tokom svoje predizborne kampanje ponovo vratio na tu temu. Cilj njegove militarističke retorike je da prikrije socijalno-ekonomske neuspehe evropske politike koju je izabrao“, konstatovao je Koškin.
Prema rečima stručnjaka, ukrajinske vlasti su daleko od potreba i težnji običnog naroda, a zainteresovani su samo za realizaciju ličnih projekata.
„Jedino što u Ukrajini trenutno napreduje, osim dugova, jeste biznis Petra Porošenka i ljudi iz njegovog okruženja. Prema medijskim izveštajima, bogatstvo predsednika Ukrajine višestruko se povećalo pet godina nakon ’Evromajdana‘“, istakao je stručnjak.
„Kao rezultat akcija takozvane nove vlasti nominalni BDP Ukrajine pao je za više od 1,5 puta, penzije su smanjene skoro dva puta, prosečna zarada u dolarima još nije dostigla pokazatelje iz 2013. godine. Međutim, došlo je do porasta cena stanovanja i komunalnih usluga od pet do deset puta. Kao rezultat svega, danas je Ukrajina proglašena za najsiromašniju zemlju u Evropi“, dodao je Koškin.
Pritom, politikolog je istakao da je objektivna statistika glavni neprijatelj kijevskog režima.
„Šta bi bolje opisalo stanje u Ukrajini od činjenice da oko 10 miliona njenih radno sposobnih građana traži posao u drugim zemljama“, naglasio je stručnjak.
Koškin ističe da zbog svega toga razgovori o uspesima Kijeva u dobijanju tomosa od Vaseljenske patrijaršije ili o snabdevanju vojske oružjem zvuče kao sofisticirano ismevanje.
Prema procenama stručnjaka, poverenje građana u ukrajinsku vlast pet godina nakon „Evromajdana“ dostiglo je rekordno nizak nivo.
„Prema podacima ukrajinskih sociologa, Porošenku ne veruje oko 80 odsto Ukrajinaca. Izgleda da je to istina. Činjenica da šoumen Vladimir Zelenski ima najviši rejting jasan je znak očaja. Ljudi su spremniji da glasaju za komičara, nego za one koji su došli na vlast 2014. godine. Glasanje na predstojećim predsedničkim izborima će najverovatnije u velikoj meri biti protestno. Istovremeno, mnogi se plaše kandidata koji pozivaju na dijalog sa Moskvom, što je efekat petogodišnje rusofobne propagande i blokiranja pristupa alternativnim izvorima informacija“, smatra Koškin.
On je dodao da su u svemu tome Ukrajinci žestoko prevareni.
„U Ukrajini vladaju siromaštvo i militantni nacionalizam. Njenim stanovnicima je obećano ravnopravno članstvo u Evropskoj uniji, ali umesto ka EU, država korača u propast“, zaključio je Koškin.
