Nije prvi put, a verovatno ni poslednji. Zvaničnici EU su se ovih dana sastali u Briselu iza zatvorenih vrata da bi razmatrali kako suzbiti monopol koji američki dolar ima u trgovini naftom i drugom berzanskom robom.
Kako arogancija i priliči moćnima, ministar finansija još u vladi američkog predsednika Ričarda Niksona, 1971. godine, svetu je o dolaru poručio: „To je naša valuta, ali je ona vaš problem!“ Da li je gotovo pola veka kasnije došlo vreme za promene?
„Ogroman je nesklad između naše ekonomske moći i moći evra“, požalio se krajem prošle godine evropski komesar za ekonomiju Pjer Moskovisi. On je ukazao na to da je udeo EU u globalnom BDP-u oko 12 odsto, tek nešto niži od američkog, koji iznosi 15 odsto. Iako je evro druga globalna valuta, njegov udeo na svakoj berzi iznosi samo 20 procenata.
Zato ni ne čudi što su učesnici briselskog skupa, održanog pod pokroviteljstvom Evropske komisije, izrazili zabrinutost zbog dominacije dolara u vreme tenzija u međunarodnim političkim i trgovinskim odnosima, zbog aktuelne politike povećanja kamatnih stopa američkih Federalnih rezervi, što dolar čini skupljim u odnosu na evro i druge valute.
Na novom skupu na kome su učestvovali i predstavnici vodećih energetskih kompanija u Evropskoj uniji, ocenjeno je da primat američke valute u energetskim ugovorima evropske kompanije čini izloženim američkoj spoljnoj politici, pre svega finansijskim sankcijama.
Najsvežiji udar su predstavljale one koje je Amerika uvela Iranu, čime su znatno na šteti evropske energetske kompanije, ali nije manja bojazan od novih kaznenih mera SAD neposlušnim kompanijama koje su se ipak usudile da učestvuju u izgradi gasovoda „Severni tok 2“ kojim se Evropi doprema ruski gas.
Pozivajući se na podatke Evropske komisije, portal „Standard end purs global plats“ je preneo da je EU u poslednjih pet godina u proseku trošila oko 300 milijardi evra godišnje (343 milijarde dolara) na uvoz energenata, od čega je oko 85 odsto — ili 289 milijardi dolara — plaćano u američkoj valuti. Pri tome je samo dva procenta ukupnog uvoza energenata u EU u stvari činio onaj iz SAD.
Zvaničnici EU smatraju da bi korišćenje evra za plaćanje uvoza energenata moglo da poveća ulogu evra kao jedne od najvećih svetskih rezervnih valuta.
I decembra prošle godine je o svemu tome bilo reči, a Evropska komisija čak je izašla sa neobavezujućim predlogom domaćim kompanijama i članicama da ubuduće forsiraju evro pri nabavci energenata, ali i u avionskoj industriji, kao i na tržištu kapitala.
Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je još sredinom septembra pred Evropskim parlamentom poručio da bi na američki trgovinski rat trebalo odgovoriti tako što bi dolar bio lišen svojstva glavne svetske valute. Po njegovom viđenju, prvo treba krenuti sa otkazivanjem obračunavanja cene nafte u dolarima — Evropa bi to trebalo da čini u evrima.
Ipak, i evropskim zvaničnicima je jasno da se evro nije oporavio od globalne finansijske krize koja je pre 10 godina izbila na američkom hipotekarnom tržištu i da je dužnička kriza smanjila ulogu evra na međunarodnoj sceni.
Može li evro u današnjoj situaciji izaći na crtu dolaru, čiju je poziciju još sedamdesetih godina prošlog veka tadašnji ministar finansije Francuske Žiskar d′Esten nazvao „prekomernom privilegijom“, a aktuelni ruski predsednik Vladimir Putin — parazitizmom?
Ekonomista Borislav Borović smatra da zvaničnici EU s pravom smatraju da bi korišćenje evra za plaćanje uvoza energenata moglo da poveća njegovu ulogu i da u takvom razmišljanju nisu usamljeni. Dedolarizacija, odnosno postupno ukidanje američkog dolara kao valute u međunarodnim transakcijama i kao glavne rezervne valute, tema je o kojoj se priča još od 2010. godine. Kina je 2013. najavila da će to biti njena državna politika, a u Rusiji je predlog zakona o dedolarizaciji pripremljen oktobra prošle godine.
Borović podseća na dogovor Kine i Rusije da u međusobnim plaćanjima koriste nacionalnu valutu, da Kina sa Saudijskom Arabijom već radi na sličnim projektima, a da postoji i trgovinski sporazum između Rusije i Irana, poznatiji kao „nafta (zauzvrat) za proizvode“.
Sagovornik Sputnjika kaže da je malo poznato da su indijske rafinerije za rupije počele da kupuju iransku naftu nakon uvođenja američkih sankcija Teheranu, podsećajući da je Indija treći najveći uvoznik iranske nafte. Dve zemlje su tako odbacile i dolar i evro, koji je želeo da se ubaci u igru, a iranski proizvođači nafte time štede 1,5 milijardi dolara godišnje.
„Odgovor na pitanje da li EU može da se otrgne čeličnom zagrljaju dolara i promoviše evro kao rezervnu valutu prilično je neizvestan, ali je teško očekivati da se to može uspešno uraditi“, kaže Borović.
Objašnjava i zašto:
„Prvo, zato što je povezanost EU sa američkom privredom i naročito finansijskim sektorom takva da to ne može proći bez velikih ekonomskih potresa, otpora u evropskim korporacijama, a posebno bez političkih, pa i bez bezbednosnih potresa. Zato sam prilično skeptičan, mada je voda Evropskoj uniji došla do grla zbog pritiska SAD da je EU prati uprkos velikim ekonomskim gubicima kojima je izložena“.
Drugi razlog je, smatra on, možda i veći, jer bi Evropa u tom naumu morala da ima podršku Rusije, Kine, Indije, ali i zemalja petro-područja.
„Ali kako naći dugoročne saveznike među njima, kada upravo EU drži dugogodišnje sankcije Rusiji, kada prema Kini prečesto uvodi protekcionističke mere? Separatna savezništva, posebno ekonomska, moguća su, ali polovična i kontradiktorna, tako da nisu dovoljna za ovakvu operaciju“, tvrdi Borović.
