Ovaj američki autor i istraživač tvrdi da je ta prepiska bacila novo svetlo na prave motive američkog establišmenta u ratu protiv Gadafija.
„U imejlu Blumentala upućenom državnoj sekretarki Hilari Klinton 2. aprila 2011, sa kojeg je nedavno skinuta oznaka tajnosti, Blumental otkriva razlog zašto je Gadafi morao da bude eliminisan“, piše Engdal.
Pozivajući se na neindentifikovani „izvor na visokoj poziciji“, Blumental piše Klintonovoj: „Prema osetljivim informacijama kojima ovaj izvor raspolaže, Gadafijeva vlada ima 143 tona zlata i sličan iznos u srebru… Ovo zlato je sakupljeno pre aktuelne pobune i namenjeno je za uspostavljanje panafričke valute bazirane na libijskom zlatnom dinaru“, otkriva istraživač.
Gadafi nije bio jedini afrički lider koji je pre želeo da svoje prihode od nafte pretvori u državno-kontrolisane fondove, nego što bi ih poverio bankarima Njujorka ili Londona, nakon američkog rata protiv terora koji je počeo na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji.
„Izgledno je da će suverena kontrola rastućeg broja afričkih i arapskih naftnih država nad njihovim prihodima od državne nafte i gasa do 2008. izazvati ozbiljnu zabrinutost Vol Strita i Londonske banke. Oni potencijalno neće moći da kontrolišu ogromnu likvidnost, koja se meri u bilionima“, nastavlja Engdal.
U međuvremenu, 2009. godine, Gadafi koji je tada bio predsednik Afičke Unije, ponudio je državama kontinenta da se prebace na novu valutu, nezavisnu od američkog dolara, takozvani zlatni dinar.
Prema rečima ovog istraživača, ideja koju je zagovarao libijski lider, naišla je na odobravanje Ben Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu.
Gadafi je pozvao afričke narode da stvore valutni savez kojim bi „zlatni dinar“ postao glavno sredstvo plaćanja nafte i drugih resursa.
„Zajedno sa bogatim naftnim fondovima arapskog OPEKA, druge afričke države, posebno Angola i Nigerija, nameravale su da stvore sopstvene fondove od naftnih prihoda, u vreme kada je 2011. NATO bombardovao Libiju“, piše Engdal i dodaje da su ti suvereni nacionalni fondovi trebalo da Afriku učine nezavisnom od kolonijalne monetarne kontrole.
San afričke nacije istovremeno je bio noćna mora finansijske elite Zapada. U svetlu svega ovoga, ne iznenađuje da su Vol Strit i Londonska banka stali iza NATO-ove kampanje usmerene protiv „neposlušnog“ libijskog lidera.
Engdal ukazuje na činjenicu da je nešto vrlo sumnjivo stajalo iza ideje da libijski islamisti koje su podržavale SAD kreiraju banku u stilu Zapada u „egzilu“ (kao i sopstvenu naftnu kompaniju), i to usred strašne borbe protiv Gadafijeve vlade.
Istraživač citira Roberta Venzela, koji je u „Ekonomik polisi džurnalu“ napisao da „nikada nije čuo za centralnu banku stvorenu za samo nekoliko nedelja usred ustanka“.
„Ovo ukazuje da imamo nešto više od grupe pobunjenika koji trčkaraju naokolo i da iza toga stoje neki vrlo sofisticirani uticaji“, ukazao je Venzel.
Ti „interesi“ mogli bi biti povezani sa mogulima sa Vol strita i Londona, koji su želeli da eliminišu ideju o panafričkoj valuti.
„Gadafijev san o arapskom i afričkom zlatnom sistemu nezavisnom od američkog dolara je, nažalost, umro sa njim“, piše Engdal.
Ipak, priča još nije gotova — novi savez koji počiva na zlatom podržanoj valuti pojavljuje se na Istoku, preteći da ugrozi hegemoniju američkog dolara. Ova grupa, koju predvode Kina i Rusija, predstavlja potpuno novi izazov američkoj monetarnoj dominaciji, zaključuje istraživač.
