U godini u kojoj je obeležena 125. godišnjica rođenja Miloša Crnjanskog, Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, objavio je kapitalnu studiju posvećenu velikom piscu — „Crnjanski, biografija jednog osećanja“.
Kao najboljeg poznavaoca života i dela Miloša Crnjanskog, pitali smo Lompara kako bi pisac „Seoba“ video današnju Srbiju.
„To znači da se malo bavimo nagađanjima. To je više neka igra nego realan svet. Zavisi u kom registru bi je posmatrao. Ako bi je posmatrao u skladu sa njegovim umetničkim viđenjem, ona bi odgovarala njegovom melanholičnom pogledu na ljudsku istoriju. Crnjanski je u svojoj osnovi imao pesimistički pogled na istoriju, koji se onda graničio na dva pola. S jedne strane je govorio o kosmizmu, dakle na neki način je utapao postojanje čoveka u postojanje drugih živih bića, odnosno u ritam celokupne prirode, i to je bilo jedan oblik stilizovanog melanholičnog doživljaja čovekovog nestanka. S druge strane se bavio konkretnim narodima, poput srpskog, i njihovim istorijskim hodom, i to je na neki način imalo tragičnije, a ne samo melanholične tonove“, kaže Lompar.
Osnovni doživljaj srpske istorije kod Crnjanskog je bio dat u dva glavna tona. Jedan je bio tragični položaj srpskog naroda, što je on dosta često oblikovao i iskazivao.
„Dakle, bio je vezan za jednu vrstu tragičnog momenta srpske istorije. Ne treba zaboraviti da je Crnjanski odrastao na periferiji srpskog nacionalnog prostora, u blizini Temišvara, i ta slika iščezavanja srpskih sela, mesta koja nose srpska imena, koja je bila karakteristična za Temišvarski Banat, za Srbe visoko u Ugarskoj, bila je trajan doživljaj njegovog istorijskog viđenja. Čak u ’Dnevniku o Čarnojeviću‘ imate popis onih crkava u Sent Andreji i opustelih mesta. Tako da bi verovatno danas posmatrao opustele krajeve na kojima su nekad Srbi živeli i koje je on obilazio u međuratnom periodu, sa izvesnom i dubokom setom i melanholijom“, smatra Lompar.
Međutim, mimo tog umetničkog doživljaja, kod Crnjanskog je bio vrlo razvijen i jedan aktivni, dinamični pol ličnosti, jer je on sam bio dinamična i aktivna ličnost. To je pomalo protivrečno u odnosu na njegov prethodni doživljaj.
Crnjanski je bio čovek izrazito dinamičkog odnosa prema stvarnosti sa velikim interesovanjem prema istorijskim pregnućima, naročito Karađorđa, koga je opisivao u veličanstvenim potezima. On je bio njegova trajna fascinacija.
„Odnosio se sa velikim poštovanjem i prema snazi i borbi našeg naroda za opstanak i mogli bismo reći da su se ta dva pola preplitala u njegovoj ličnosti. S tim što je ovom umetničkom ili filozofskom polu pripadao na neki način, pesimističko-melanholični ton nacionalne sudbine, a ovom drugom aktivnom, dnevnom, mogli bismo reći političkom sloju, pripadao je jedan mnogo dinamičniji, mnogo delatniji pogled na nacionalnu egzistenciju. Mislim da su ta dva elementa kod njega bila u različitim odnosima i da bi on na taj način mogao da odredi i današnju situaciju“, kaže Lompar.
Na pitanje kakav bi bio pogled Crnjanskog na Evropsku uniju, Lompar odgovara da je on, u političkom smislu, često imao odnos prema ritmu vremena koji se trudio da pogodi, i da bi u tom spektru značenja Crnjanski, koji je bio formiran u srednjoevropskom kulturnom krugu, mogao imati čulo za jednu vrstu evropskih integracija.
„Ako čitate njegove tekstove koje je objavio u argentinskom časopisu ’Ekonomisto‘, koji je uređivao Milan Stojadinović posle Drugog svetskog rata, videćete i bićete možda impresionirani kako je on ranih pedesetih godina, kad se prvi put pomaljaju obrisi Zajednice uglja i čelika, već govorio o evropskoj ekonomskoj, trgovinskoj i ono što je posebno paradoksalno — vojnoj zajednici“, ističe sagovornik Sputnjika.
Crnjanski je u tim tekstovima raspravljao, između ostalog, i o vojnim aspektima evropskog ujedinjenja, što znači da je on tadašnje razgovore (a tada je živeo u Londonu) o sadržajima evropskog ujedinjenja pratio sa velikom pažnjom. Takođe, pisao je u tim člancima i o aspektima britanskog pridruživanja EU, tako da njemu EU nije bila nepoznata tema.
„Ako možemo na osnovu tih tekstova da zaključujemo, možemo videti da je on govorio o jednoj vrsti trgovinskog ujedinjavanja sa jednom vrstom razumevanja dok je gajio veliku skepsu prema vojnim i političkim aspektima evropskog ujedinjenja. Mislim da bi sa svojom posebnom osetljivošću na britanske aspekte politike sa posebnim obzirom posmatrao britansko odvajanje od EU i mislim da bi u tim širim, kontinentalnim relacijama uočavao određenu vrstu problema koje i mi danas vidimo“, kaže Lompar.
Takođe, nema sumnje da bi njemu imponovao uspon Rusije posle 2000. godine. Crnjanski je bio slavenofil i rusofil u tom smislu, i naročito bi mu imponovala ta vrsta ponovnog ruskog prisustva u evropskoj i svetskoj politici.
„Mislim da bi imao osetljivo uvo i za probleme pravoslavne ekumene, zato što je imao čulo za verske podele unutar savremenog sveta. Ne treba zaboraviti da je on dugo boravio u Rimu i s pažnjom posmatrao Vatikan, prema čijoj politici je, naročito politici Pija XII, gajio rezerve, gotovo od samog njenog početka“.
Na pitanje kako bi Crnjanski gledao na višegodišnju srpsku politiku „EU nema alternativu“, Lompar odgovara:
„Mislim da bi on teško razumeo ovolike razmere srpskog nesnalaženja i da bi stavljao akcenat na ono na šta je stavljao i u predvečerje Drugog svetskog rata — na neku vrstu nacionalne politike“.
