„Crnjanski je bio izopštenik, na margini u svim životnim deonicama. Bio je večni stranac u srpskoj kulturi. Ali i pored statusa marginalnosti, njegovo delo sija svom vrednošću i snagom jezika u srpskoj i stranim kulturama“, napisao je Lompar u kapitalnom delu koje je na proteklom Sajmu knjiga u Beogradu proglašeno izdavačkim poduhvatom godine.
Margina, kao rub iskustva, rub života užasno je važna za jednu kulturu zato što margina proširuje njene osnove, istakao je Lompar i dodao da je Crnjanski znao da je veličina na margini — veličina kreacije a ne veličina negacije.
„Mislim da je izuzetno bogatstvo srpske književnosti 20. veka u čitavoj jednoj paleti velikih pisaca koje smo mi imali i koji u tom smislu reprezentuju njenu širinu. Odnos između margine i dominante u estetskom smislu biva prevrednovan, pa se dešava da su najveći na margini a oni malo manji od njih u dominanti. No, kultura, odgovorom koji daje na Crnjanskog, u stvari odgovara na pitanje o sebi“, rekao je Lompar.
Profesor dr Zoran Avramović istakao je da je Crnjanski bio na margini ali da se naša kultura i književnost ne mogu zamisliti bez njegovog dela. Avramović je ocenio da je Crnjanski, kao politički stranac, metafora srpske sudbine u 20. veku. On se osvrnuo i na razlike između Miloša Crnjanskog i Iva Andrića, koje je Milo Lompar naveo u monografiji.
„Postoje bitne razlike u svim oblicima stvaralaštva. Crnjanski je u kulturi i društvu subverzivan, Andrić je oportunista. Crnjanski je sam, na margini, Andrić je u centru kulture… Andrić predstavlja jezičku normu, Crnjanski medije. Andrić u odnosu na Krležu nije bio državni pisac ali je bio javni spomenik…. Andrić je upotrebljiv, Crnjanski nije…. Crnjanski je bio izopštenik na margini u svim životnim deonicama.“
Profesor dr Jovan Popov ocenio je da monografija „Crnjanski, biografija jednog osećanja“ predstavlja remek-delo savremene srpske esejistike. U središtu pažnje, napomenuo je Popov, našle su se tri čuvene polemike vođene krajem ’20-ih i početkom ’30-ih godina, u periodu koji Lompar naziva „prekretnim godinama piščevog života“.
Prvu polemiku vodio je Crnjanski 1929. sa književnim odborom Srpske književne zadruge, drugu u martu 1932. sa Nolitom, a treću 1934. sa Miroslavom Krležom.
„U proleće 1934. godine napisao je članak ’Oklevetani rat‘ koji nije napisao radi apologije rata, kako su ga tumačili, već radi veličanja herojstva odbrambenog rata, u prvom redu srpskog. Njegov cilj bila je odbrana tog rata od relativizacije koji su tih godina stizale iz tabora onih što su, kako u svetu, tako i kod nas, iza pacifizma skrivali svoju političku propagandu. I mada je u ovoj polemici bio najubedljiviji do tada, ona mu je umesto satisfakcije donela jednu dubinsku autsajdersku identifikaciju“, rekao je Popov.
Crnjanski je shvatio da se njegov sukob sa korelativnim dejstvima građanske i levičarske inteligencije ne vodi samo na unutrašnjem planu, već da kulturno-političke sile sa kojima se sukobio imaju internacionalni oslonac. Tako se našao na vetrometini dominantnih svetskih istorijskih dejstava u 20. veku i tu će ostati trajno, uključujući i godine egzila.
Iscrpan prikaz ovih polemika koje je Milo Lompar smišljeno postavio u središte svoje studije otkriva političko biće Miloša Crnjanskog. Međutim, autor ne staje na tome, već njihove sadržaje povezuje sa prošlim i budućim okolnostima piščevog života sa bitnim implikacijama i na njegovu sudbinu i posle Drugog svetskog rata. Osim što otkrivaju piščev položaj u dodiru sa silama njegove epohe, pomenute polemike pokazuju njegovu prirodu, ljudsku i umetničku, da bi na kraju delovale kao predodređujući signal onoga što se tek ima dogoditi.
„Reputacija nacionaliste, desničara i simpatizera Pašića, koju su mu pre rata pribavili levičari u Jugoslaviji, sustigla ga je i u Britaniji. Uprkos svim kvalifikacijama koje je posedovao, za njega dostojnog posla u Londonu nije bilo, dok ga je u domovini Marko Ristić proglasio mrtvim pesnikom. On se, u najmračnijoj deceniji svog života, između 1945. i 1956. godine našao opkoljen sa svih strana“, rekao je Popov.
