Za autorku knjige „Rad: Globalnoistorijska perspektiva od XIII do XXI veka“, koju je objavila izdavačka kuća „Albatros“, potpuno je razumljiv protest „žutih prsluka“, koji je posledica neoliberalnog kapitalizma u kome se prava radnika iz dana u dan umanjuju.
Andrea Komloši, koja je na sveobuhvatan i sistematičan način obradila fenomen rada u svim njegovim bitnim aspektima: od istorijskog do civilizacijskog, pravnog, sociološkog, ekonomskog, političkog i to unazad sedam vekova, napominje da u toj knjizi zapravo kreće od sadašnjosti i gleda na rad danas.
Krajem 20. veka prestao je da postoji rad kakav je bio u poslednjih 100 godina, pogotovo u industrijalizovanom svetu. To se posebno odnosi na propise kojima je regulisan rad, uslove rada, prava radnika, njihove zarade i socijalna davanja.
Već danas je to potpuno drugačije — ljudi češće menjaju poslove ili rade više poslova odjednom ako hoće više da zarade, a postoji i kombinacija plaćenog i neplaćenog posla. Onog koji vam je, kako ilustruje, poput bašte koju obrađujete, bitan za preživljavanje, i od koga, iako je neplaćen, zavisite vi i vaša porodica.
„Ako pričamo o onom što nas čeka za 20-30 godina, to će biti još komplikovanije. Prisutan je trend digitalizacije i veštačke inteligencije i nemoguće je predvideti kako će tada rad izgledati. Postoje različite prognoze i predviđanja. Neki kažu da će svi poslovi nestati, da ih neće biti u klasičnom današnjem smislu. Neki, opet, kažu da će uvek biti određenih poslova koje ćemo morati da radimo. Mislim da će doći do transformacije i da će mnogi poslovi biti izgubljeni, ali da će doći do zamene. Umesto njih pojaviće se neki drugi poslovi, novi sektori“, smatra Komlošijeva.
Jednom delu ljudi ta vrsta transformacije će ići naruku. Prema njenoj oceni, to će biti mladi, mobilni ljudi, dok će gubitnici biti oni koji će bez posla ostati u industriji, u kancelariji, posla koji su radili ceo život. Problem će, kako ističe, biti to što srednja klasa neće moći da preživi.
Komlošijeva ukazuje da se slično kao i sa fenomenom rada kakav je bio u poslednjih sto godina, dešava i sa pravima radnika koja su ustanovljena u 19. veku. Ona danas idu u drugom pravcu. Nisu potpuno nestala, ali se iz dana u dan umanjuju, napominje sagovornica Sputnjika, uz ocenu da protesti postoje, ali da sindikati nisu toliko uspešni u iskazivanju tog nezadovoljstva.
Na pitanje kako vidi proteste „žutih prsluka“ u Francuskoj i kakva je njihova sudbina, Komlošijeva odgovara da je to teško predvideti.
„Niko nije očekivao tako snažan protest. Potpuno ih razumem zbog načina na koji je njihov predsednik izabran na tu funkciju, kako je doveden na presto. To kažem zato što se ponaša kao mali kralj. On sprovodi neoliberalni program, uskraćuje povlastice koje se tiču i prava radnika. Zbog toga je razumljivo što je došlo do protesta“, kaže profesorka bečkog univerziteta.
Dodaje da je očekivala da do protesta dođe zbog umanjivanja socijalnih davanja, ali ne i zbog povećanja cene goriva. To je, napominje, interesantno, ali revolucije nikada ne počinju zahtevima za rešavanje bitnih pitanja.
„Dođe do nasumičnog povoda i onda počne proces i ostaje da se vidi u kom pravcu će se razvijati“, ističe ona.
A da li je danas moguća revolucija?
„Sama ideja Francuske revolucije bila je mnogo bitnija od revolucije same po sebi i njenih posledica jer su njene tekovine brzo odbačene. Ideja jednakosti, jednakih prava, bila je inspiracija mnogim drugim protestima i zato ne treba umanjivati značaj Francuske revolucije. Trenutno postoji mnogo problema i moguće je da se kapitalistički sistem uruši, ali krah sistema nužno ne podrazumeva revoluciju“, naglašava Kolmošijeva.
Ona nema dilemu šta je proizvelo proteste „žutih prsluka“ i slične pokrete, poput „Okupiraj Volstrit“.
„Rekla bih da su produkt neoliberalnog kapitalizma, jer neoliberalni kapitalizam podrazumeva da se zanemare svi socijalni uslovi, gde je ’rešenje‘ za prevazilaženje krize smanjivanje broja radnih mesta, smanjivanje plate, smanjivanje socijalnih davanja, i ljudi se tu osećaju izgubljeno. Pogotovo u Francuskoj, gde postoji duga tradicija socijalnih davanja, kao i prava radnika. Ako vide da postoji opasnost da izgube ta prava ili da su ona ugrožena, to ih čini ljutim, a u Francuskoj postoji i duga tradicija izražavanja tog nezadovoljstva različitim sredstvima“, ukazuje profesorka Univerziteta u Beču.
Na pitanje da li će neoliberalni kapitalizam preživeti, naša sagovornica zaključuje:
„Ne mislim da će živeti dugo, to je prilično jasno. Ako sagledate njegov istorijski tok — činili su ga uspon, protesti i kontradiktornosti. Nemoguće je da ne dođe do propasti takvog sistema, ali mora da se razmišlja unapred kakva bi mu bila alternativa“.
