Pa ipak, konstatuje portal „Politiko“, ovo je „kraj Evrope kakvu poznajemo“. „Podele u Evropi sve više predstavljaju pretnje za vlade“, navodi pak „Volstrit džurnal“, koji ukazuje i da „upravljanje zapadnoevropskim društvima postaje sve teže zbog novih šizmi u njima“, te je „teško pronaći većinu za bilo koji put napred“. A neveselo će i „Njujork tajms“: „EU se nadala da će svoju kuću dovesti u red ove godine. Ali tome nije ni blizu.“
Trebalo je, podseća njujorški list, da ove godine bude ratifikovan sporazum o „bregzitu“; da francuski predsednik Emanuel Makron, „sa svojim grandioznim planovima“, preuzme ulogu defakto lidera od nemačke kancelarke Angele Merkel; da „nazadovanje demokratije“ u Mađarskoj i Poljskoj bude zaustavljeno, a „populizam obuzdan“.
Ali ne samo da se to nije dogodilo nego, ocenjuje dalje „Njujork tajms“, „metež sada predstavlja uobičajeno stanje stvari“.
Da li to znači da je Evropska unija danas zaista bliža svom poniranju u beznačajnost nego ikada ranije? Ili će ipak uspeti da se izvuče iz spomenutog meteža? Ko, uopšte, može da je izvede na put nekakvog oporavka, s Makronom koji je oslabljen protestima „žutih prsluka“ i – opet ocena „Njujork tajmsa“ – „slabašnom“ Angelom Merkel koja se povukla sa čela svoje partije i da je kraj njene političke karijere sve bliži?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili nekadašnji dopisnik Politike iz Nemačke Miroslav Stojanović i saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković.
„Situacija jeste dramatična ali još nije katastrofalna“, ocenjuje Miroslav Stojanović koji podseća da se „EU već godinama nalazi u permanentnim krizama, od finansijske krize i migrantske krize, preko ’bregzita‘ do najnovijih događanja u Francuskoj i sukoba oko italijanskog budžeta. Uprkos tome, ona opstaje zato što u državama članicama postoji preveliki strah pred pitanjem – šta bi bilo bez Evropske unije? Iako, zbog toga, kraj EU nije na vidiku, ovakva kakva sada jeste, ona neće imati dug vek.“
Forsiranje straha od moguće katastrofalne budućnosti, kao glavnog preostalog kohezionog faktora, uočljivo je u slučaju upravljanja procesom „bregzita“, ukazuje Dušan Proroković: „Dezintegracija EU već je započela ’bregzitom‘. A Nemačka i Francuska taj proces sada nastoje da otežaju kako bi sprečile neke druge članice da istupe iz Unije“.
Štaviše, dodaje Proroković, „i u tvrdom jezgru EU ima naznaka tog dezintegrativnog procesa. Iako niko ne govori o isključivanju pojedinih država, govori se o koncentričnim krugovima članstva, o različitim vrstama suspenzija, spominju se sankcije koje će biti preduzete protiv Poljske i Mađarske, pa i protiv Italije… Sve to govori da prisustvujemo nepovratnim procesima unutar EU, koji će je potpuno preoblikovati, do te mere da ona uopšte neće ličiti na ovo što danas imamo; situacija podseća na stanje u SFRJ sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kada su ogromne ekonomske nejednakosti podsticale i političke nesuglasice i socijalno nezadovoljstvo… Zbog različitih izazova s kojima su suočene, svaka od članica EU prinuđena je da vuče na svoju stranu, i to je još jedan od razloga zbog kojih treba da budemo pesimisti kada je reč o budućnosti EU“.
„EU tone u beznačajnost“, uveren je Miroslav Stojanović, „njen glas ne čuje se nigde u svetu, a dva simbola njene nemoći jesu njene prve dve ličnosti, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i šefica diplomatije Federika Mogerini. Nije im pošlo za rukom ništa od onoga što su pokušali, čak ni unutar same EU.“
Problemi s kojima je EU suočena utoliko su veći zbog nedostatka jasnog liderstva. „Njujork tajms“ ocenjuje: „Još jedna godina gneva bliži se kraju, ali razlika je u tome što EU više nema snažnog lidera da je sprovede kroz krize.“ A Makron, „koji je proglašavan za donosioca nade, sada je nosilac beznađa i besa“…
„Angela Merkel bila je jedina figura u poslednjih petnaestak godina koja je mogla da se nametne kao lider celokupne EU“, kaže Proroković koji smatra da „Makron tu ulogu zasigurno ne može da preuzme, iako je bio dočekan kao rok zvezda kada se pojavio. Ispostavilo se, međutim, kao i mnogo puta do sada, da je sve to bila samo propagandna kampanja i ništa više od toga. Iza političara koji želi da bude lider mora da postoji originalna politička ideja, a on je samo pokušao da reciklira stare stavove a da pritom čak nije izneo bilo kakve konkretne planove kako to da se izvede… U Evropi u ovom trenutku imamo samo prosečne lidere, što će se naročito videti posle definitivnog odlaska Angele Merkel. Kako velike politike nema bez velikih lidera, a nema ni na vidiku nikoga ko bi brzo mogao da postane, to je još jedan od razloga zbog kojih se predviđa da će se kriza unutar EU nastaviti.“
Miroslav Stojanović pak ukazuje da se Merkelova kao lider nametnula „u godinama koje su bile dobre za Evropsku uniju, ali moć lidera iskazuje se tek kada dođu krize. Od grčke dužničke krize ona je počela da antagonizuje mnoge te je i njena moć opala, da bi se migrantska kriza pokazala fatalnom. I to je teško nasleđe koje ostaje za Anegret Kramp Karenbauer, a ona pritom nema ni snagu Merkelove čak i unutar partije, a ni njeno iskustvo budući da dolazi iz provincije. Ona jeste energična, ali je istovremeno i veoma isključiva, zbog čega će izazivati i veće konflikte, što se već i videlo kada je zatražila da se, zbog krize s Ukrajinom, ruskim brodovima zabrani uplovljavanje u evropske i svetske luke.“
Majski izbori za Evropski parlament predstavljaće, po mišljenju mnogih posmatrača, sledeći veliki test za EU. Sputnjikovi sagovornici, međutim, ističu da će i pre toga biti ozbiljnih iskušenja, od okončanja pregovora u „bregzitu“ do pokrajinskih izbora u Nemačkoj koji bi, napominje Miroslav Stojanović, dodatno mogli da iskomplikuju političku situaciju u toj zemlji u slučaju očekivanog uspeha Alternative za Nemačku na istoku zemlje, što bi moglo da izazove i raspad velike koalicije u Berline.
Znači li sve ovo da recepta za izlazak iz sadašnje situacije zapravo i nema, nego da, kako zaključuje „Njujork tajms“, „postoji samo nada“ da će se pojaviti „neka inovativna ideja“?
Miroslav Stojanović nema dilemu: „Pred Evropskom unijom su još turobnija vremena od sadašnjih.“
Izričit je i Dušan Proroković: „Evropska unija ne može da iznedri nikakvo novo rešenje za svoje probleme. Da je reč samo o krizi institucija, to bi možda i bilo moguće da se učini političkim promenama. Ali ovde su uzroci krize mnogo dublji i potreban je potpuno novi pristup za njeno rešavanje, koji bi uključio i Rusiju, Veliku Britaniju i Tursku. Sama Evropska unija više nije u stanju da reši probleme u Evropi“.
