Aleksandar Solženjicin nije bio samo pisac, bio je borac — ne za demokratiju, ne za pravdu i ne za istinu, mada ih je smatrao uslovom da život bude dostojan čoveka. Bio je borac za svoj narod. Večito ga je mučilo pitanje „kako urediti Rusiju“, što je rezultiralo i knjigom s takvim nazivom, prodatom u 27 miliona primeraka.
Da li je bio pisac ili publicista, pokušavaju decenijama da definišu mnogi, jer su i njegovi govori, među kojima se posebno ističe onaj prilikom dobijanja Nobelove nagrade, i takozvana „harvardska reč“, i publicistika „Rusija u provaliji“, isto kao i romani, počevši od „Jednog dana Ivana Denisoviča“, pa sve do poslednjeg, „Dvesta godina zajedno“, bili zapravo programski radovi koji su potresali društvo. Ali ako i dalje važi definicija da je „pisac onaj čovek čije knjige menjaju ljude“, onda je Solženjicin bio veliki, a u današnjem trenutku i najveći ruski pisac.
Njegova dela su zaista menjala svet. Posle svakog od njih pojavljivali su se novi poklonici, ali i novi neprijatelji. Na svaku njegovu knjigu, sledio je niz knjiga-odgovora, koje se ni po čemu nisu mogle meriti sa uzročnikom i predstavljale su samo dokaze ljudskog nerazumevanja, zle volje, pa i mržnje, a vrlo često i čistog pi-ara; ako se u naslovu pojavilo ime velikog pisca, to je sasvim sigurno značilo i dobru prodaju.
Život nije mazio Aleksandra Solženjicina, okusio je i bolest (rak) u mladim godinama, i progonstvo u Sibir, i disidentski život, i zatvor zbog „izdaje države“, i proterivanje iz domovine, ali mu je sudbina sve to nadoknadila pretvarajući takoreći svaku njegovu reč u dragulj. Kada je kao potpuno nepoznati seoski učitelj matematike i fizike iz Rjaznja objavio priču iz logorskog života „Jedan dan Ivana Denisoviča“, preko noći je postao gotovo najpopularniji pisac u zemlji. Bivšeg logoraša lično Hruščov predlaže za Lenjinovu nagradu za književnost. Priča mu donosi svetsku slavu. Nekome bi to bilo dovoljno za ceo život, ali Solženjicin nastavlja da piše o logorima, pa još ima hrabrosti i da uči vođe životu, da ih podseća na savest i moral. Piše knjige u kojima otkriva Staljinove zločine, tajno ih prebacuje na Zapad, objavljuje do tada neviđenu kritiku proleterske vlasti…
Sve se to završava progonstvom iz Sovjetskog saveza.
Bogato delo i Nobelova nagrada otvoriće „sovjetskom disidentu broj 1“ sva vrata na Zapadu. Oni koji su ga tako rado primili i omogućili mu da na miru u Vermontu nastavi da radi, biće šokirani kad shvate da ne mogu da ga upotrebe kao oružje protiv Sovjeta. Štaviše, on će u čuvenom govoru na Harvardu žestoko kritikovati Zapad i takozvane zapadne vrednosti, što će mu preko noći zatvoriti sve puteve u zapadne medije i ugasiti reflektore koji su godinama bili uprti u njega.
Srećan što je komunizam srušen, vraća se u svoju zemlju, ali obišavši je vozom celu, shvata da je narod iz lošeg dospeo u gore, da se njegova Rusija našla „u provaliji“, i ne ustručava se da to napiše. Nikad se nije bojao da kaže ono što misli, nije postojalo ono što ne treba govoriti, što je neprijatno ili se ne sme. Prvi govori o milionima Rusa koji su raspadom SSSR-a ostali izvan matične zemlje, prvi govori o tabu temi „jevrejsko pitanje“, žestoko kritikuje Gorbačova i Jeljcina, 1990. odbija da primi državnu nagradu, a orden 1998. godine. Šokiraće svet i rusku liberalnu javnost kad 2007. od „kagebeovca Putina“, koga doživljava kao veoma pozitivnu ličnost, primi državnu nagradu.
Deviza po kojoj je živeo i pokazao celom svetu da je takav život moguć jeste „živeti po savesti“. A takav život nije nimalo lak, pa ga je možda i umorio, iako je bio okružen pažnjom i ljubavlju, ne samo svoje porodice, nego i velikog broja prijatelja i poklonika. Možda je zato u poslednjem intervjuu „Špiglu“, kad mu je novinar poželeo dug život, odgovorio: „Ne, ne, dosta je“.
Voleo je da umre u leto, i u kući. Ispunile su mu se obe želje.