U govoru pod nazivom „Raspolućeni svet“, posvećenom pojavi „raznih svetova“ i oceni zapadnog društva, Solženjicin je ukazivao na to da se na jednoj strani provalije nalazi precenjena sloboda koja s nezasitom strašću prikuplja materijalno blago, a da se u samom centru te jednačine nalazi čovek iznad koga nema nikakve sile. Rezultat toga, prema mišljenju pisca, postaje „moralno siromaštvo“ obuzeto potragama za smislom, podseća šef Londonskog centra za politička istraživanja Herbert London u tekstu za „Amerikan tinker“.
Mediji su tada požurili da optuže Solženjicina da je on sâm „izgubio ravnotežu“ i da oličava „raspolućeni duh“. Ipak, ako se danas, nakon četrdeset godina, analizira njegov govor i uporedi s aktuelnim kulturnim uslovima na Zapadu, može se zaključiti da je Solženjicin bio veoma pronicljiv, smatra Herbert London. Prema mišljenju autora teksta, Amerikanci su sada potpuno progutani postizanjem materijalnih ciljeva, a na duhovnost su zaboravili.
„Bio sam van sebe kada sam video kako je Robert de Niro na ceremoniji uručivanja nagrada ’Toni‘ na najvulgarniji mogući način govorio o predsedniku Sjedinjenih Američkih Država. I to je isti onaj De Niro koji je dobio predsedničku Nagradu slobode, koja se smatra najprestižnijim priznanjem u zemlji. Na isti način me je zbunilo uručenje Pulicerove nagrade reperu Kendriku Lamaru, koji tokom svojih nastupa neprestano drži ruku na međunožju. I moram da priznam da je uručenje Nobelove nagrade Bobu Dilanu bilo potpuni krah moralnih standarda, jer su bez te nagrade ostali neki literarni svetionici 20. veka“, smatra autor teksta.
Međutim, Solženjicin je još sedamdesetih godina razumeo da će, ukoliko „Boga potisne humanizam“, postati moguća svaka ideja koja čoveku može da padne na pamet, smatra politikolog. S puta su skrenule čak i crkve i sinagoge koje danas više vremena posvećuju socijalnim uslovima nego religioznim učenjima, uveren je Herbert London.
Ako se na osnovu današnjih trendova prognozira budućnost, Zapad sa svojim „skrivenim relativizmom“ rizikuje da izgubi svetski uticaj, upozorava autor teksta.
„Kako društvo koje ne veruje u sopstveni smisao i značenje može da bude suparnik fanatičnoj kulturi koja tačno zna šta želi da postigne? Postepeno propadanje izbija iz svake pukotine našeg kulturnog života. I tom propadanju su odani i univerziteti. Glave koje govore u tok-šou programima ponavljaju jedne te iste banalnosti koje smo čuli mnogo puta. A istina se razara postmodernističkom verom u to da su najvažnija duboka osećanja iz podsvesti. Svi koji su zabrinuti za sudbinu zapadne kulture treba da pogledaju u Ameriku i Zapad nepristrasno i da se zamisle nad tim šta mi tamo sada vidimo i zbog čega“, zaključuje Herbert London.
