Prema podacima UN, broj migranata prošle godine iznosio je 258 miliona, što je povećanje od 50 odsto u odnosu na 2000. godinu, a ukoliko bi svi migranti u svetu bili koncentrisani na jednoj teritoriji, bila bi to peta nacija po broju stanovnika, kažu u američkom „Pju istraživačkom centru“.
Mnogi su razlozi zbog kojih broj migranata u svetu rapidno raste (u ovom trenutku oni čine 3,4 odsto svetske populacije), a kao najznačajniji navode se ekonomska nerazvijenost i nejednakost u zemljama iz kojih dolaze, nasilje i ratovi, kao i klimatske promene.
Migrantski problem postao je migrantska kriza poslednjih godina, kada se Evropa suočila sa naletom ogromnog broja migranata iz Azije i Afrike, naletom koji su neki od analitičara poredili sa Velikom seobom naroda.
Sa velikim talasima migracija suočile su se u poslednjih godinu dana i latinoameričke zemlje, posebno Brazil, zbog velikog talasa izbeglica iz Venecuele, dok američki predsednik Donald Tramp preti upotrebom vojske protiv velikog migrantskog karavana koji se iz Srednje Amerike kreće ka Rio Grandeu.
Dve godine bilo je potrebno bivšoj visokoj predstavnici UN za ljudska Luiz Arbur (nekadašnjoj glavnoj tužiteljki Haškog tribunala) da ugovori samit o problemu migracija koji se 10. i 11. decembra održava u marokanskom gradu Marakešu.
Predstavnici 164 države razmatraju dokument pod nazivom Globalni sporazum o sigurnim, uređenim i regularnim migracijama.
Debata o potrebi jednog globalnog dogovora o migrantima započela je septembra 2016, kada su se po toj temi u sedištu UN u Njujorku sastali šefovi država i vlada iz 193 zemlje, neposredno pošto se Evropa suočila sa najvećim talasom migranata u modernoj istoriji.
Tada je dogovoreno da pregovori teku na dva koloseka — jedan za migrante, drugi za izbeglice koje se u međunarodnom pravu drugačije tretiraju. Paralelno sa samitom pod okriljem UN, koji je rezultirao Njujorškom deklaracijom, SAD su se posebno angažovale, pa je tadašnji predsednik Barak Obama, takođe u septembru 2016, u Beloj kući, organizovao poseban samit o migrantskom problemu.
Konačni nacrt sporazuma predstavljen je javnosti u julu 2018, ali izgleda da nije zadovoljio nikoga. Sa jedne strane, kritike koje dolaze od onih koji podržavaju sporazum kreću se u pravcu njegove neobaveznosti. Tako, na primer, Nina Hol sa univerziteta Džons Hopkins napominje u kolumni za „Vašington post“ neobaveznost sporazuma kao njegovu najveću slabost.
Dalje kaže da je sporazum podeljen između afirmacije ljudskih prava migranata i poštovanja suvereniteta država, te da ostaje nejasno kako će se međunarodna zajednica baviti slučajevima kada zemlje odluče da ne zaštite prava migranata.
„Primarna svrha sporazuma je simbolična — da se pokaže kako države mogu da identifikuju zajedničke oblasti saradnje u oblasti migracija“, piše Holova. „Nacrt je slab u implementaciji, praćenju i reviziji mehanizama, što ukazuje na to da svaka zemlja može da odluči na koji način da ga sprovede.“
Naravno, prema njenim rečima, sporazum ima i dobre strane. On je „mala pobeda“ za one koji su pogođeni klimatskim promenama i predstavlja značajan proboj u vremenima kada se protiv migranata upotrebljavaju teške reči i vodi antiimigraciona politika.
Međutim, ono što zabrinjava Holovu, a što raduje protivnike sporazuma, jeste činjenica da su mnogi značajni igrači na svetskoj političkoj sceni odbili da se pridruže sporazumu.
Još pre godinu dana, američka ambasadorka pri UN Niki Hejli saopštila je da njena zemlja neće biti potpisnik sporazuma uz navode da će Amerika sama najbolje odlučiti kako će kontrolisati sopstvene granice i kome će biti dozvoljeno da uđe u SAD.
Usledilo je odbijanje Australije, Mađarske, Švajcarske, Izraela, Austrije, Poljske… i najposle Italije, da se pridruže sporazumu. U Nemačkoj, odluka Bundestaga da se ova zemlja pridruži sporazumu izazvala je demonstracije. Poslednje istraživanje javnog mnenja u Holandiji govori da je 41 odsto građana protiv sporazuma, nasuprot 34 odsto onih koji ga podržavaju, prenosi Rojters, a belgijska vlada izgubila je većinu u parlamentu zbog namere da se pridruži sporazumu.
Lideri zemalja koji se protive ovakvom sporazumu izneli su stavove slične američkim. Za australijskog premijera Pitera Datona neprihvatljivo je da australijski građani predaju deo suvereniteta neizabranom telu, dok austrijska vlada upozorava da bi u bliskoj budućnosti moglo da se govori o „ljudskom pravu na migracije“.
Sa druge strane, Slobodan Janković iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu, sporazum ocenjuje kao dosad najproblematičniji koji su predložile UN zbog, kako kaže, ograničenja slobode govora, izražavanja, zabrane istraživanja i kritike određenih fenomena.
Tako član 17 nacrta sporazuma govori o tome kako treba uvesti zabrane i kazne za svaku netoleranciju prema migrantima, da je zabranjeno na bilo koji način klasifikovati i baviti se poreklom, verskom ili bilo kojom drugom pripadnošću migranata, citira Janković sporazum.
„To, drugim rečima, znači da uopšte ne smete da se bavite istraživanjem migranata, njihovim poreklom, nego samo da uopšteno kažete da se radi o ljudima, pripadnicima čovečanstva. Ne smete da se bavite ni time odakle dolaze, i to je zabranjeno, čak i za naučno istraživanje“, objašnjava Janković.
Sporazumom se dalje zabranjuje finansiranje iz javnih izvora medija koji izražavaju netolerantnost prema migrantima. Kako će se i ko će ocenjivati ko je netolerantan prema migrantima, pita se Janković.
„U Orvelovom novogovoru, to je svaka kritika migracija“, tvrdi on.
„Zbog tih i niza drugih formulacija koje govore o kaznama, zabranama, izopštenjima za sve one koji se ne slažu sa masovnim migracijama, ovo je problematičan dokument“, dodaje Janković.
Sporazum, prema Jankovićevoj oceni, ne ide u korist nijedne države, osim one koja se, kako kaže, nada da će uz pomoć priliva migranata obnoviti svoju radnu snagu ili zemljama koje imaju višak stanovništva, pa odlazak određenog broja ljudi znači smanjenje siromaštva i nezaposlenosti.
Međutim, sa stanovišta demokratije, sporazum nije dobar, kao što nije dobar ni za migrante. Ako se zabranjuje kritika ili istraživanje nekog fenomena, postoji opasnost da se građani pobune zbog toga što im neka međunarodna organizacija ne dozvoljava da u sopstvenoj zemlji propisuju zakone ili ne žele da prime određeni broj ljudi, zaključuje Janković.
