One su ministrima unutrašnjih poslova država-članica EU u Briselu predstavile odgovarajući dokument, o kojem Sputnjik razgovara sa Anom Triandafilidu, profesorkom globalne uprave sa Instituta Evropskog univerziteta u Firenci.
„Čini mi se da Nemačka i Francuska imaju veliki uticaj na druge države EU i da pokušavaju da izađu iz slepe ulice, iz problema koji je nastao zbog načina na koji su se ponele zemlje centralne Evrope, a njima se potom priključila Italija.
To se tiče raspoređivanja migranata ili izbeglica, onih nevoljnika koji su stigli do graničnih država Evropske unije. Mislim da je to možda korak napred. Ova mera se primenjuje u vezi sa predstojećim evropskim izborima koji bi trebalo da se održe u julu 2019. godine. Čini mi se da postoji bojazan da će novi saziv Evropskog parlamenta biti veoma desno orijentisan.
Može se reći da je principijelno nepravilno da se bilo ko ’iskupi‘ uplatama u fondove za izbeglice ili kao pomoć Africi, umesto da tim istim novcem finansiraju pomoć migrantima na svojoj teritoriji. Mi još moramo da ustanovimo koliko će ko platiti, pošto su ovakve diskusije pokazivale da su predviđeni iznosi preveliki za ekonomski slabije zemlje poput Slovačke i Mađarske.“
Da li smatrate da je u redu da mejnstrim mediji govore o ovom predlogu kao o omekšavanju zahteva EU?
— Ne bih rekla da se radi o omekšavanju. Rekla bih da politika postaje pragmatičnija, da se mora delovati pod pritiskom i rekla bih da je postala realističnija. Ne bih rekla da je to omekšavanje.
Slične predloge o „iskupljivanju“ ili „otkupljivanju“ sume koja bi trebalo da pokrije integraciju migranata smo već imali priliku da čujemo i mi ne možemo da ignorišemo probleme mnogih severnijih država. To je aktuelno u Holandiji, Danskoj i Velikoj Britaniji i čini mi se da je to važno.
Ne znam koliko ljudi zna da su u Poljskoj izrazito protiv prijema izbeglica, da zvanična Varšava organizovano nije primila nijednog migranta do sada. To se odnosi i na Slovačku i baltičke republike. Možda je sve skupa primljeno nekoliko stotina ljudi, ne više. To je ono što mi zovemo islamofobija bez muslimana i migrantofobija bez migranata. Zato kažem da je to veoma važno političko pitanje, koje bi trebalo rešiti pre leta.
Koliko je verovatan scenario da većina, pa možda i sve države, na kraju izaberu da radije plate, nego da prime izbeglice.
— Čini mi se da to jeste verovatno, tim pre iz političke perspektive. Mislim da bi to bio način da se smire posebno aktivne države. One pokazuju se uporno bore protiv prijema izbeglica kako bi zaradili glasove unutar zemlje, delajući protivno određenim principima EU.
Zato mislim da je dobro što se velike države ne konfrontiraju otvoreno sa državama poput Poljske i Mađarske, koje su predložile formiranje saveza za opiranje EU. Radi se o važnim pitanjima koja regulišu sprovođenje demokratije u tim državama, poput prava na abortus, nezavisnosti sudova, ljudskim pravima. U Mađarskoj je zabeleženo mnogo napada na nevladine organizacije, a samim tim i na civilno društvo koje te organizacije predstavljaju.
Zbog toga verujem da je za EU sada važno da ih drže „na odstojanju“, ali i da pokušaju da vrše pozitivan uticaj na te države, da ne ulaze u konflikt, ali i da ne kidaju veze.
