Ovako o nedavno preminulom italijanskom reditelju, tvorcu „Poslednjeg kineskog cara“, „Malog Bude“, „Dvadesetog veka“, „Poslednjeg tanga u Parizu“, „Konformiste“ i drugih genijalnih filmova govori filmski kritičar i reditelj Božidar Zečević, koji je davne 1980. godine imao priliku da Bertolučija upozna lično i da dočeka jutro u njegovom društvu u jednoj od beogradskih kafana.
Bernardo Bertoluči je u Beogradu boravio dva puta, na FEST-u. Prvi put je u srpsku prestonicu doputovao 1977. godine povodom premijernog prikazivanja svog šestosatnog filmskog remek-dela „Dvadeseti vek“, a tri godine kasnije prisustvovao je i beogradskoj premijeri svog filma „Mesec“. Upravo tokom te druge Bertolučijeve posete Beogradu, Božidar Zečević je dobio priliku i čast da bude domaćin velikom reditelju, ali ne samo njemu, nego i velikom ruskom i sovjetskom pesniku Evgeniju Jevtušenku.
O celom tom susretu, okolnostima koje su do njega dovele, kao i o njegovom završetku, mogao bi se snimiti odličan film, s nostalgijom konstatuje Zečević.
U to vreme naš sagovornik je vodio susrete gostiju FEST-a s novinarima, a pošto odlično govori i ruski i italijanski jezik, nije bilo nimalo čudno što ga je tadašnji prvi čovek beogradskog filmskog festivala Milutin Čolić pozvao da upravo on bude domaćin dvojici velikih umetnika. Zadatak mu je bio da se pobrine da se Bertoluči i Jevtušenko susretnu na nekom tihom i udobnom mestu, daleko od radoznalih novinara, i da im pomogne u razgovoru, pošto je Jevtušenko govorio samo ruski jezik.
„Tada je u podrumu ’Cvijete Zuzorić‘ počeo da radi privatni restoran koji je imao najbolji roštilj u gradu. Vodio ga je gazda koga su zvali Mačak. Pitao sam ga možemo li da dobijemo neku zasebnu prostoriju, Mačak nam je to sredio i napravio odličnu večeru. Sedeli smo tu celu noć“, priča Zečević.
Upoznavanje dvojice umetnika bilo je veoma dirljivo. I jedan i drugi su s velikim nestrpljenjem i zadovoljstvom iščekivali taj susret. Bertoluči se, priseća se naš sagovornik, tokom razgovora s Jevtušenkom stalno vraćao na pitanje šta je to što čoveka nagoni da piše poeziju.
„Bertoluči je počeo kao pesnik, napisao je nekoliko zbirki pre nego što je počeo da se bavi filmom, zbog čega je bio oduševljen zbog mogućnosti da se sretne s Jevtušenkom… Kada se cela Bertolučijeva porodica preselila iz Emilije Romanje u Rim, mladić je počeo da studira književnost. Već tada je objavio nekoliko pesničkih zbirki i u Italiji se pročuo kao pesnik. Nije ni sanjao tada da će jednog dana postati filmski reditelj, ali ga je prijateljstvo s drugim italijanskim filmskim velikanom Pjerom Paolom Pazolinijem, kog je upoznao zahvaljujući svom ocu, veoma brzo odvuklo u svet filmske umetnosti. O tome je pričao s Jevtušenkom te večeri. Dvojica ljudi koji su znali jedan za drugog i želeli da se upoznaju pričali su jedan drugom svoje živote. To su bile dve kulture, dva sveta koja su bila i u prožimanju, i u sudaru“, priča Zečević.
A pravom filmskom napetošću ovaj susret je začinila i lična priča domaćina, koji je te večeri, sedeći u kafani i prevodeći razgovor dve pesničke duše, sve vreme iščekivao da ga pozovu iz porodilišta.
„Prevodio sam i sve vreme sedeo kao na iglama, dok me nisu pozvali da mi jave da mi se rodila treća kćerka. To je bio 9. februar 1980. godine. Tada nije bilo mobilnih telefona, ostavio sam broj u restoranu. Kada su čuli vest, Jevtušenko je skočio i rekao: ’Sad ću da joj napišem nešto što treba da otvori za 20 godina‘. Napisao je poruku na salveti, Bertoluči je nešto dopisao. Našli smo kovertu i zalepili je, da bi mogla da otvori pismo kada bude imala 20 godina“, priča Božidar Zečević, ne otkrivajući sadržaj poruke.
Neshvatljivi spoj Verdija, Frojda i Marksa
Bernardo Bertoluči je, ističe naš sagovornik, bio pravi, suštinski Italijan, koji je u svoje stvaralaštvo uneo najbolju italijansku tradiciju.
„Sva njegova velika dela, kao što su ’Dvadeseti vek‘, ’Poslednji kineski car‘, ’Mali Buda‘, strukturisana su kao opere, imaju raskošni pogled na istoriju. Tu je i niz Bertolučijevih ranijih filmova, kao što su ’Strategija pauka‘ i ’Konformista‘. Može se reći da je on duhovni nastavljač italijanskog verizma, duha Verdija u italijanskoj kulturi, kao što je bio i Lukino Viskonti“, navodi Zečević.
Bertoluči je, ističe on, bio jedan od retkih intelektualaca na filmu uopšte, u velikoj meri zahvaljujući tome što je odrastao u porodici intelektualaca i što je od ranog detinjstva bio u kontaktu s knjigama. Jedan od izvora inspiracije bila mu je i psihoanaliza, prema kojoj se, doduše, odnosio i kritički, a druženje s Pazolinijem, sveopšta klima kojom je bio okružen i društvene promene čiji je bio svedok u mladosti podstakli su njegov levičarski pogled na svet. „Taj nemogući spoj Verdija, Frojda i Marksa — gotovo je neshvatljiv“, navodi Zečević.
Veliki reditelj je prema Marksovom učenju imao lični, vrlo specifičan odnos, a u drugoj polovini života revidirao je mnoga svoja stanovišta.
„Podržavao je Komunističku partiju Italije, kada je njom vladao Enriko Berlingver. Napravio je film ’Adio, Berlingver‘, u kojem je postavio nekoliko zanimljivih pitanja. On je odlazak Berlingvera doživeo onako kako mi tada nismo znali, stajao je na jednom brdu mnogo iznad nas i video je da to u budućnosti više neće biti levičarska, najmasovnija društvena organizacija u Italiji. I ona se na neki način raspala upravo posle Berlingverove smrti. Ta Bertolučijeva evrokomunistička ideja počela je da bledi i da nestaje, zajedno s njom Bertoluči je doživljavao transformaciju i postajao vrlo kritičan prema marksističkim izvorima“, navodi naš sagovornik.
Čarobna kutija zvana Kina
U to vreme Bertoluči je počeo da otkriva jedan drugi važan izvor nadahnuća, a to su Kina i Daleki istok.
„Kina je za njega bila jedna velika čarobna kutija koja se otvara. Otkrio je budizam, ne kao religiju, nego kao filozofiju, kao pogled na svet. On nije bio religiozan, iako je poticao iz katoličke familije i odgojen je kao katolički levi intelektualac. Kada je otkrio Kinu i budizam, počeo je da se hladi od svog ateizma, njegov ’Mali Buda‘ je daleko od ateizma. Bertoluči veruje u reinkarnaciju Sidarte, taj film je budistički više nego ijedan koji sam ja video u životu“, kaže Božidar Zečević.
A našeg sagovornika za Bernarda Bertolučija posredno vezuje i Kina, odnosno prestonica Mandžurije Čangčun, grad u kojem je italijanski reditelj snimao „Poslednjeg kineskog cara“.
„Ja sada svake godine idem na po šest nedelja u prestonicu Mandžurije, u kojoj postoji Institut za filmsku animaciju. Tamo predajem. Tu se nalazi palata poslednjeg kineskog cara, koju dolaze da vide turisti. Tu je zaista živeo Pu Ji u trenutku u kojem je bio marionetski vladar, u vreme japanske okupacije. On je živeo u tom zlatnom zvonu, pod apsolutnom japanskom kontrolom kao neki deluks imperijalni zatočenik. Kada je Bertoluči otišao tamo i video palatu, rekao je da sve to deluje dosta skromno, da to nije tako bilo. Rekao je da mu trebaju carski dvori i ubedio Holivud da plati da se sagradi ta palata onakva kakva je bila“, priča Zečević.
Prema njegovoj oceni, „Poslednji kineski car“ je film iz kojeg zrači duh Kine. Bertoluči je, napominje on, jedini stranac koji je razumeo Kinu upravo zato što joj je posvetio čitav svoj mehanizam intelektualnog saznanja. „Njegova filmska imaginacija, bogata, operska, vratila je taj duh stare Kine, mnogo pre Žan Gi Mua, koji nas podseća na to da je Bertoluči bio u pravu“, navodi Zečević.
Bernardo Bertoluči je bio izuzetno raskošna i interesantna ličnost i čovek koji se nikada nije libio da daje sudove o svemu i svačemu, a naročito o Americi, napominje naš sagovornik.
„Ništa mu nije smetalo to što je živeo u Americi i Holivudu da bude veoma direktan: ’Ne možete donositi svoju demokratiju tenkovima i ratom. Ne smete to da radite, to je suština vaše politike — pretnja ratom‘, govorio je on“, navodi Zečević i podseća da je italijanski reditelj stao u odbranu SR Jugoslavije tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
„Bio je jedan od ljudi koji su to javno govorili, i to na američkom tlu. Vodio je, međutim, takav život da su svi govorili: Ma, pustite, to je Bertoluči, on je sklon skandalima i uvek će govoriti nešto što je neodbranjivo. Izrelativizovali su tu njegovu podršku“, navodi Zečević.
