Na 52. Bitefu Marina Davidova, koja je profesionalni ugled stekla kao pozorišni kritičar, istoričar i producent, predstavila je svoju pozorišnu instalaciju „Večna Rusija“, audio-vizuelni prikaz viševekovne istorije Rusije, sagledane kroz odnos čoveka prema slobodi.
Publika Bitefa bila je u prilici da prošeta kroz lavirint sačinjen od hodnika i raznih prostorija u Narodnom pozorištu i da uz svetlosne i zvučne efekte, ikonografiju raznih epoha u ruskoj istoriji i priču naratora o dvestogodišnjem razvoju revolucionarnih ideja, nastanku i propasti ruske avangarde i neuspeloj seksualnoj revoluciji, prati uspone i padove ideje o slobodi u Rusiji.
Davidova daje svoje subjektivno viđenje ruske političke i kulturne istorije, prikazujući neprekidni jaz između osvajanja slobode i povratka na ugnjetavanje. Predstava je nastala u produkciji pozorišta „Hebel am ufer Berlin“ i institucije „Haus del kulturen den velt“, povodom stogodišnjice Velike oktobarske revolucije u Rusiji.
Vi se u ovoj predstavi bavite pitanjem slobode u Rusiji, ali čini mi se da je to, zapravo, univerzalno pitanje savremenog sveta. Ima li slobode u savremenom svetu?
— Da, kada sam već napravila predstavu, počela sam da shvatam da je ceo današnji svet „Večna Rusija“. Jedna od glavnih ideja ove predstave jeste ideja o beskonačnom vraćanju čoveka u svet iz kojeg pokušava da iskoči da bi osvojio toliko željeni novi život, slobodu, utopijski prostor. „Večna Rusija“ je neka vrsta matriksa koji vodi do svega onoga što se danas događa širom sveta, uključujući SAD i dolazak Donalda Trampa na vlast. I tamo vidimo povratak na jedan arhaični, starorežimski svet. Predstavu sam napravila s konkretnim povodom — na stogodišnjicu Ruske revolucije. Pošto se u Nemačkoj taj datum veoma široko obeležavao, usredsredila sam se upravo na taj istorijski period, a u geografskom smislu na svoju zemlju. Vi ste, međutim, u pravu, to je mnogo širi problem. Sada radim na novom pozorišnom projektu koji će premijerno biti izveden u jednom od najvažnijih evropskih pozorišta — teatru „Talija“ u Hamburgu. Tekst za predstavu sam pisala sama, kao i za „Večnu Rusiju“. Predstava će se zvati „Čekpoint Vudstok“ i s „Večnom Rusijom“ će činiti diptih. Vudstok je bio sledeći pokušaj utopijskog prodora koji je, takođe, neslavno okončan. U toj predstavi sve probleme kojima se bavim u „Večnoj Rusiji“ prenosim na apsolutno međunarodni nivo.
Jedna od interesantnih teza koju iznosite u predstavi „Večna Rusija“ jeste da je Oktobarska revolucija, zapravo, bila kontrarevolucija koja je srušila tekovine prethodne, Februarske revolucije.
— U segmentu pod nazivom „Utopija 1“ narator nas uvodi u istoriju Rusije počevši od 17. veka, kada je ruski čovek pokušao da se izbori za lično dostojanstvo i slobodu, kao i za određene političke slobode. Ta težnja za slobodom je kulminaciju dostigla u februaru 1917. godine. Boljševički prevrat je neke od tih sloboda sačuvao, a neke od njih je odmah uništio. U Staljinovo vreme, međutim, ništa od tih sloboda nije ostalo. Neke su u početku čuvali, na primer, prava žena, koja su dvadesetih godina prošlog veka bila veća nego igde u Evropi. Tada su, recimo, dečaci i devojčice išli zajedno u školu, a onda su ih u Staljinovo vreme ponovo razdvojili. Ceo sovjetski period ruske istorije je karakterističan po tome što je bio veoma licemeran. Nikada ništa nije bilo nazivano svojim pravim imenom. Boljševici su, recimo, za jednu od svojih parola izabrali: „Sva zemlja seljacima“. Ta parola nije bila njihova, preuzeli su je od drugih, ali su upravo uz njenu pomoć stekli tako veliku popularnost u narodu. Čim su došli na vlast, momentalno su zaboravili na seljake. Sva vlast i zemlja su pripali državi. A šta je bila država? Boljševici. Oni su celokupnu levičarsku ideju sveli na vlast jedne partije. Mnogi ljudi koji su bili deo te revolucionarne ideje u Rusiji shvatili su to kao istinsku izdaju, jer je sloboda za koju su se borili, za koju su trunuli u zatvorima i umirali, uništena tuđim rukama. To je za mnoge bila velika tragedija, a posebno za levičare. Staljinov period je tu boljševičku kontrarevoluciju doveo do vrhunca, jer je izgradio jedan desničarski pokret, nalik fašizmu, zaodenut u levičarske parole.
Sloboda, međutim, nije bila nedostižna samo u vreme Staljina, nego i posle njega, u celom sovjetskom periodu. Problem, dakle, nije u jednom čoveku na vlasti, nego u celom narodu. Zbog čega običan, mali čovek ne želi slobodu, zašto mu je ona teret?
— Velika tradicija ropske svesti nastala je u davna vremena. Niko ne može da dâ nedvosmisleni odgovor na to pitanje, ali još u vreme tatarsko-mongolskog ropstva ruski mentalitet je pokvaren. Tada je, praktično, azijatski način upravljanja državom, način mišljenja, prodro u krv i svest ruskog čoveka. Kada je ojačala Moskva, koja je u vreme tatarsko-mongolskog ropstva bila mali grad, počela je da osvaja druge ruske gradove. Među njima je bio Novgorod koji je imao svoj Narodni sabor, parlament. Moskva je ratovala s Novgorodom, osvojila ga i ukinula Narodno veće. Dakle, jedni Rusi su pokorili druge Ruse. Ti Rusi su nosili u sebi tatarsko-mongolski mentalitet. Isto se dogodilo i s gradom Pskovom. Moskovski knez je postao ruski car i osvojio apsolutnu vlast. Svi su postali njegovi vazali i više nije bilo slobodnih građana. Na taj deo tradicije nadovezalo se kmetstvo. Ono je, po mom mišljenju, isto što i ropstvo koje se održalo tokom mnogo vekova. Sve to daje svojevrsnu smešu koju je veoma teško prevazići.
Zar Vam se ne čini da je na tako velikom, ogromnom prostoru, s toliko raznolikih naroda i kultura, veoma komplikovano uspostaviti sistem zasnovan na klasičnoj demokratiji.
— Da, veliko prostranstvo zaista igra svoju ulogu u tome i ta uloga nije mala. Treba, ipak, razmisliti i o tome kako je nastala Rusija. Ona je nastala na nekoj vrsti unutrašnje kolonizacije, grubo govoreći, naravno. Velika Britanija je, nasuprot Rusiji, imala svoje kolonije izvan svoje teritorije — u Indiji, u Africi, u Australiji. Te kolonije su bile deo Britanske imperije, ali su to ipak bile zasebne zemlje. Rusija je osvajala nove teritorije, koje su se tako čvrsto vezale za nju, da više nije bilo moguće odvojiti ih. Sav taj novostečeni mentalitet azijatskih naroda je postao deo ruske svesti. Zbog toga se taj fenomen ne može objasniti u dve reči, zbog toga junaci u mojoj predstavi ne pokušavaju to da objasne, već samo konstatuju šta se događalo. Oni ukazuju na to da su čak i pripadnici ruske vlastele bili robovi. Toga nije bilo, recimo, u susednoj Poljskoj. Tamo su pripadnici „šljahte“ bili slobodni ljudi, imali su svoja građanska i politička prava. Vlastela u Rusiji je imala dvorce, kočije, sluge, ali su ti ljudi ipak bili robovi. Vlastelini su do Petra I mogli da budu bičevani, telesno kažnjavani.
Malopre ste govorili o levičarskoj ideji koja je i u samoj predstavi veoma važna. Šta se danas dešava s levičarskom idejom? Svedoci smo porasta desničarskih pokreta. Vi živite u Evropi, kako vidite taj fenomen?
— Upravo tim pitanjem će se baviti moja druga predstava, na kojoj sada radim. Njena tema je desničarski prevrat u političkom životu mnogih zemalja, ne samo istočnoevropskih u kojima se to i može očekivati — u Mađarskoj, na Balkanu, u Poljskoj, nego i u Austriji, u SAD i u mnogim drugim državama. To je globalni trend u zapadnom svetu. Dešava se desničarski preokret i zbog toga su mi važne šezdesete godine prošlog veka, vreme u kojem je došlo do utopijskog prodora zasnovanog na levičarskim idejama. Sve što se tada događalo, i kontrakultura, i rokenrol, bilo je veoma blisko povezano i isprepletano s levičarskim idejama. Činilo se da je taj svet, koji smo želeli da stvorimo, tolerantan, human svet bez smrtnih kazni i ratova, napravljen za sva vremena, a sada se ispostavlja da nije tako.
Odavno je svetom zavladala potrošačka kultura.
— To je, zapravo, malograđanska kultura, kultura mediokriteta. Malograđanština je pobedila. I problem nije u tome što su hipiji postali japiji, nego što čitav kulturni trend strada pred naletom malograđanštine.
