Naša sagovornica je dobila mogućnost da doprinese rađanju novog umetničkog pravca, takozvane postgravitacione umetnosti i da blisko sarađuje sa slovenačkim rediteljem Draganom Živadinovom, svestranim umetnikom koji se tragajući za odgovorima na večna pitanja o odnosu dobra i zla zagledao u kosmos.
Irina Sokolova je sa Živadinovom učestvovala u pripremi i postavljanju prve predstave u bestežinskom stanju. Premijera ovog spektakla izvedena je 1999. godine u teretnom avionu „iljušin 76K/MDK“, a njeno naredno izvođenje bilo je deset godina kasnije u hidrolaboratoriji u Rusiji.
Zvezdana bajka
„Kao i sve bajke raznih naroda sveta, sve je počelo veoma davno, pre mnogo godina. Dragan Živadinov je s grupom studenata doputovao u Zvezdani grad u Rusiji. On je predstavljao Sloveniju. U Zvezdanom gradu se nalazi Centar za obuku kosmonauta ’Jurij Gagarin‘. Ja sam tada radila kao instruktorka za specijalne vidove obuke, za preživljavanje astronauta na vodi, u šumi, u šumsko-močvarnim oblastima, u pustinji — u slučaju prinudnog sletanja. Doputovali su studenti koji su bili na obuci mesec dana. Bavili su se i sportom, a jednom prilikom su igrali odbojku. Među njima je stajao jedan visok momak, sav tužan. Pitala sam ga: ’Zbog čega si se ti zamislio?‘, a on mi je odgovorio da je umetnik iz Slovenije i da je zamislio projekat koji bi trebalo da traje 50 godina, ali da ne zna kako da ga ostvari“, priča nam Irina Sokolova, prisećajući se trenutka kada je upoznala Dragana Živadinova.
Slovenački umetnik joj je ispričao smisao svog projekta, koji je u prvi mah bio zamišljen kao predstava koja se neće igrati svakog meseca nego jednom u deset godina tokom narednih pet decenija.
„U toj predstavi učestvuje 14 glumaca, sedam muškaraca i sedam žena. Kada neko od glumaca u periodu od pola veka umre, njegova pojava se zamenjuje tehnološkim apstraktom. Ukoliko je to muškarac, njegovu pojavu zamenjuje ritam, a ako je žena — melodija. Pretpostavlja se da za pedeset godina, kada projekat bude završen, niko od glumaca neće više biti živ, tako da će umesto njih u nebesa biti lansirani sateliti u kojima će biti pohranjeni njihovi biografski podaci, uloge u kojima su igrali i njihove biološke karakteristike“, objašnjava Irina Sokolova.
Od Ciolkovskog do Maljeviča
Dragan Živadinov ju je, kako kaže, impresionirao svojom doslednošću, svojom predanošću ideji i spremnošću da tu ideju dalje razvija, produbljuje i proširuje.
„Dragan je čak proučavao i naše, ruske pionire kosmičkih istraživanja, poput Konstantina Ciolkovskog. Proučavao je kosmizam Nikolaja Fjodorova i Kazimira Maljeviča i integrisao dostignuća umetnosti s naučnim i tehnološkim dometima. Osnovao je i Evropski centar za kosmifikaciju umetnosti i kulturalizaciju kosmosa. U okviru tog projekta takođe smo mu pružali podršku iz Zvezdanog grada. Slali smo tamo svoje izložbe, svoje kosmonaute. Saradnja se i dalje razvija“, priča naša sagovornica.
Mladi reditelj je sanjao o kosmosu, ali u početku nije imao sasvim jasnu viziju svog budućeg projekta. Instruktorka u Zvezdanom gradu mu je predložila: „Zašto ne bismo prvu premijeru napravili u bestežinskom stanju, u avionu Il 6 MDK, u kojem nastaje bestežinsko stanje?“
„Iljušin 6 MDK“ je veliki avion koji postiže visinu od 10 kilometara, a onda pada do šest kilometara. Tokom pada u avionu nastaje bestežinsko stanje koje traje tridesetak sekundi. Tokom jednog leta može se stvoriti 10 do 15 režima bestežinskog stanja.
„Dragan se veoma zainteresovao za tu ideju, mada je u prvi mah mislio da se šalim. Ostvarili smo je dve godine kasnije. Dragan je na taj način bio prvi koji je napravio umetnički projekat u bestežinskom stanju. Potom smo krenuli dalje. Sledeća predstava u okviru istog tog projekta izvedena je u hidrolaboratoriji u Zvezdanom gradu, u kojoj se stvaraju uslovi nultog plutanja. Glumci nisu spuštani u vodu, Dragan je svoju predstavu napravio na njenoj površini. Ispostavilo se da je samo vreme na neki način prevazišlo projekat, jer se od njega u međuvremenu razvio ceo novi pravac u umetnosti, takozvana postgravitaciona umetnost“, navodi Irina Sokolova.
„Iljušin 6 MDK“ je veliki transportni avion, koji može da primi nešto više od trideset putnika. Pored članova posade i glumaca, premijernom izvođenju predstave prisustvovalo je i nekoliko pozorišnih kritičara, koji su prethodno morali da prođu kroz specijalne pripreme za let u kosmos.
Pljosnati crvi u službi umetnosti
Dve glumice iz predstave „Gravitation Zero — Noording Biomechanics“ već su napustile ovaj svet. Zbog toga je, kako kaže Irina Sokolova, došao trenutak da se pristupi izradi „umetničkih“ ili „kulturoloških“ satelita. U tim satelitima će biti pohranjeni biografski podaci glumaca, njihove uloge, glasovi, gestovi, mimika, predstave u kojima su igrali. A zatim će sve to biti poslato u kosmos.
„U ostvarivanju tog projekta nam pomažu i Ambasada Slovenije u Rusiji i Ambasada Rusije u Sloveniji, predstavnici tih ustanova uvek prisustvuju našim pregovorima. Kada smo prvi put došli u glavnu organizaciju ’Roskosmos‘, prvobitno su nas gledali kao da smo došli s druge planete, nisu razumeli šta želimo. Slali su u kosmos zastave, monete, alfabete drugih zemalja, ali ovo nisu. Dragan je onda morao da im objašnjava da je satelit već sam po sebi umetničko delo i produžetak rada Kazimira Maljeviča, Vladimira Tatlina i drugih. Sastanak je trajao četiri sata i naši sagovornici su polako, korak po korak, počeli da menjaju mišljenje“, priseća se Irina Sokolova.
Zadatak umetničkog tima bio je da osmisli projekat koji je od interesa za rusku državu, s obzirom na to da se kosmički brodovi ne lansiraju svakodnevno i da je mnogo onih koji žele da pošalju nešto u kosmos.
„Predložili su nam da povežemo umetnički deo s naučnim. Dragan je uvek na granici umetnosti, kulture, nauke i tehnologije. Predloženo nam je da se na brodu napravi neki naučni eksperiment koji bi zainteresovao rusku državu. I uspeli smo da pronađemo veoma interesantan eksperiment s pljosnatim crvima (symsagittifera roscoffensis) koji žive samo na jednom mestu na planeti, u mestu Roskof u Francuskoj. Oni su veoma interesantni, jer imaju sposobnost da se regenerišu. Ako ih stavimo u vodenu sredinu, s malom količinom vitamina, sami će se obnavljati. Interesantno je i to što gutaju gasove koji se obrazuju na stanici, ispuštaju kiseonik i gutaju sopstveni metabolički otpad“, objašnjava naša sagovornica.
Ruski naučnici su se zainteresovali za taj naučni eksperiment, jer on može da dâ mnoštvo odgovora na pitanja važna za pripremu dugih letova u kosmos, recimo, za misije na Marsu. Umetnički tim je dobio podršku od Akademije kosmonautike Ciolkovskog, Ministarstva kulture Rusije i Instituta za medicinsko-biološka istraživanja.
„Kosmički sektor je veoma egzaktan. Od nas traže detaljne zapise o eksperimentima. Odmah su nas upozorili na to da znaju da smo ljudi iz sveta umetnosti i da smo uvek u nekom stvaralačkom uzletu, ali da ovde moramo biti precizni“, kaže Irina Sokolova.
Iako je često morala da ide za umetnicima i da ih podseća na razne administrativne obaveze, Sokolova saradnju s Draganom Živadinovom i ostalim članovima tima (Dunja Zupančič i Miha Tušič) smatra izuzetno vrednim životnim iskustvom.
„Sama se često začudim kako smo sve to izveli. Veoma je, međutim, važan i ljudski faktor, odnosno činjenica da jedni druge odlično razumemo“, zaključuje naša sagovornica.
Naredna predstava biće izvedena 2019. godine, a vreme će, kako kaže Irina Sokolova, samo odrediti „pozorišnu scenu“. Boravak u Beogradu doneo je i neke nove ideje, među kojima je organizacija gostovanja ruskog kosmonauta Jurija Mihailoviča Baturina, koji bi narednog proleća trebalo da održi predavanje beogradskim studentima.