Jedna od najvećih katastrofa koja je zadesila Jermeniju desila se pre 30 godina. U razornom zemljotresu 7. decembra 1988. godine u Spitaku i Lenjinakanu (današnji Gjumri), gradovima na severu tadašnje Sovjetske Republike Jermenije, stradalo je 25.000 ljudi, oko 140.000 postali su invalidi, a pola miliona ih je ostalo bez krova nad glavom.
Po računici naučnika, za vreme zemljotresa oslobođena je energija jednaka eksploziji deset atomskih bombi koje su bačene na Hirošimu.
Počasni konzul Srbije u Jermeniji Babken Simonjan kaže za Sputnjik da je u to vreme, kao književnik i prevodilac, bio član sovjetske delegacije koja je iz Moskve krenula 5. decembra za Beograd, a na dan zemljotresa, 7. decembra, stigla je u glavni grad Jugoslavije.
„Ništa nismo znali. Posle su mi prilazili ljudi i govorili: ’Gospodine Simonjan, čuli smo da se nešto ružno desilo u Zakavkazju, neki zemljotres, ali ne zna se gde se tačno to desio‘. Kasnije sam shvatio da se zemljotres desio u Jermeniji. Naravno, bio sam veoma uzbuđen i potresen i nisam mogao da učestvujem na konferenciji na kojoj trebalo da govorim na prevodilačkim susretima i to je bilo pomereno za sledeći dan“, kaže počasni konzul Srbije u Jermeniji.
Simonjan dodaje da je svakodnevno u Beogradu pratio šta se dešava u Jermeniji.
„Posle pet dana, 11. decembra, pratio sam kako se jugoslovenski avion, sa lekovima i medicinskom opremom, sprema da krene za Jermeniju sa skopskog aerodroma. Idućeg dana, nažalost, avion se srušio. Kažu da je izgoreo, ja to ne znam, niko ne zna ništa, pao je nedaleko od grada Oktemberijan, današnjeg Armavira. Nažalost, cela ekipa je poginula“, kaže Simonjan.
Čim su se stekli uslovi za transport humanitarne pomoći, jugoslovenski avion sa posadom od sedam članova (svi su bili Srbi) uzleteo je 11. decembra ka Jermeniji. Prilikom sletanja, 12. decembra pola sata posle ponoći, desio se kvar, došlo je do eksplozije i svih sedam članova posade je poginulo.
U avionskoj nesreći stradali su piloti, oficiri Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Predrag Marinković i Vladimir Erčić, navigator Milenko Simić, mehaničari-letači Milan Mićić, Milisav Petrović, Boriša Mosurović i Jovan Zisov.
Na mestu nesreće Jermeni su podigli spomenik zahvalnosti nastradalim Srbima, a kao znak neraskidive veze sa Srbima iz Jermenije poslata su dva hačkara (jermenski naziv za krst u kamenu). Jedan je postavljen u Zemunskom parku ispred manastira Sv. Arhangela Gavrila, a drugi u Novom Sadu na mestu gde je bila jermenska crkva.
„Taj spomenik je spomenik tuge i nesreće, simbol našeg prijateljstva, tužan simbol, mada i to može biti simbol prijateljstva“, kaže Simonjan.
Godinu dana posle nesreće, 1989, rodbina nastradalih bila je u Jermeniji, a potom i 1995. i 2018. na obeležavanju nesreće. I ove godine, porodice nastradalih posetiće Jermeniju povodom tridesetogodišnjice zemljotresa. Simonjan je još prošle godine sa Ministarstvom odbrane Srbije pripremio dolazak porodica nastradalih.
Udovica Milisava Petrovića, Mira Petrović, kaže za Sputnjik da porodicama nastradalih veoma mnogo znači pažnja Jermena i uverena je da nijedna zemlja na svetu ne bi pridala toliki značaj ljudima koji su stradali u nameri da im pomognu.
Ona će četvrti put otputovati u Jermeniju, a kaže da su prethodna tri puta porodice nastradalih dočekane na najvišem, državnom nivou. Prvi put, domaćin im je bio Savez žena SSSR-a i proveli su gotovo dve nedelje u Jermeniji.
„Tada su išli najbliži — žene, deca, roditelji. Za sedmogodišnjicu nesreće, jedan tamošnji privatnik je napravio velelepni spomenik i mi smo išli na otvaranje. Bio je prisutan i jedan naš pukovnik koji je sad u penziji. Išla su i rođena braća naših muževa, a ja sam imala sreću da mi je dva puta bio i dever, a i muževa majka je išla na sedmu godišnjicu“, priča nam Mira Petrović.
Tokom boravak u Jermeniji, članovi porodice nastradalih posetili su sve značajnije institucije u toj zemlji. Takođe, porodice nastradalih već decenijama i u Srbiji redovno primaju goste iz Jermenije koji dolaze da odaju poštu ljudima koji su poginuli pokušavajući da im pomognu posle katastrofe.
„Tu tragediju nam je ublažila njihova pažnja“, ističe Mira Petrović.
U centru Novog Sada postavljen je spomenik koji su izradila trojica ili četvorica arhitekata. Spomenik je stigao preko „Energoprojekta“ koji je mnogo radio u Jermeniji, a stigao je preko Bugarske.
„Postoji još jedan divan spomenik koji simboliše njihove i naše majke u Zemunskom parku i tamo polaže cveće njihova dijaspora svakog 12. decembra“, kaže naša sagovornica.
Prve godine posle nesreće, preko sovjetske ambasade pozvana su deca nastradalih da idu na Krim na mesec dana, da predstavljaju ondašnju Jugoslaviju.
„Na sedmogodišnjicu nesreće kad je postavljen spomenik išla je i moja svekrva koja je tada imala 77 ili 78 godina. Bili smo primljeni u Akademiji nauka i umetnosti, a nju su akademici ljubili u ruku“, priseća se Mira Petrović.
Te 1988. godine dva jugoslovenska aviona poletela su za Jermeniju da isporuče humanitarnu pomoć. Prvi avion je poleteo iz Beograda a drugi iz Skoplja i u njemu je bila posada koja je nastradala. I jedan sovjetski humanitarni avion se srušio, gotovo istovremeno sa jugoslovenskim, i tada je stradalo više od 20 vojnika SSSR-a.
Delegacija porodica nastradalih koja će 5. decembra krenuti u Jermeniju broji 11 članova. Porodice nastradalih će 7. decembra obići gradove Spitak i Gjumri koje je razorio zemljotres, a tokom boravka će posetiti i Ečmijadzin, centar jermenskog hrišćanstva.
