Tarasov u intervjuu za Sputnjik podseća na ranija dešavanja u Nagorno-Karabahu i ukazuje na dvostruke aršine Zapada koji međunarodno pravo tumači i primenjuje u zavisnosti od situacije.
Pisali ste da se, pošto je Zapad „rešio jugoslovenski problem“ i doneo demokratiju na Bliski istok, sve pod znacima navoda, Azerbejdžan s razlogom plaši da će Nagorno-Karabah postati „novo Kosovo“. O čemu se radi?
— Kada je Zapad odlučio da prizna nezavisnost Kosova, Rusija je upozoravala da se na taj način stvara presedan. Iako je Zapad insistirao na tome da se radi o nekom posebnom slučaju, upravo kosovski presedan je doveo do priznavanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije. Što se tiče situacije u Nagorno-Karabahu, to je jedan od najstarijih konflikata na postsovjetskom prostoru.
Ali zbog određenih okolnosti rešavanje ovog problema se odlaže. U maju 1994. godine Jermenija, Azerbejdžan i Nagorno-Karabah su potpisali sporazum o prekidu vatre, takozvani Biškekski ugovor. Ali kasnije je Baku uspeo da izbaci Stepanakert, prestonicu Nagorno-Karabaha, iz ovih pregovora i razgovori su se nastavili u bilateralnom formatu. Pregovarački proces se odvijao u tom formatu upravo do zaoštravanja situacije, do kog je došlo pre nekoliko dana. Minska grupa OEBS-a je radila u skladu sa takozvanim „madridskim principima“, prema kojima je predviđeno razmeštanje mirovne misije u Nagorno-Karabahu, kao i referendum povodom budućeg statusa ove teritorije. Ali svi napori su propali. Postavlja se pitanje — zašto. Ukrajinska kriza je pokazala da takozvani separatisti, treba da učestvuju na pregovorima kao treća strana i da je bez nje nemoguće rešiti problem. I kada je Minska grupa počela ozbiljno da razmišlja o promeni formata pregovora i o ponovnom uključivanju Stepanakerta, došlo je do novih sukoba.
Smatram da je upravo Azerbejdžan inicijator zaoštravanja situacije i to nije nikakvo iznenađenje jer zvanični Baku je uvek poručivao da će rešavati problem silom. Ali, kako se ispostavilo, iako je Baku uložio milijardu dolara u modernizaciju vojske, azerbejdžanska armija nije spremna za „blickrig“. Ukoliko Azerbejdžan stvarno smatra Jermene koji žive u Nagorno-Karabahu svojim građanima, barem „potencijalnim“, ova zemlja bi trebalo što pre da promeni sopstvenu politiku i da odustane od vojnog scenarija.
S druge strane, jermensko državno rukovodstvo je izrazilo spremnost da prizna nezavisnost Nagorno-Karabaha ukoliko bi došlo do daljeg zaoštravanja situacije, i mišljenja sam da se u ovoj situaciji Jerevan oslanja upravo na „kosovski presedan“.
Kako komentarišete izjavu jednog azerbejdžanskog političkog analitičara, koji smatra da problem Nagorno-Karabaha ne može da bude rešen „na kosovski način“ jer je konflikt na Kosovu „unutardržavni sukob“, dok se u slučaju Karabaha radi o međudržavnom konfliktu, dakle, o sukobu Jermenije i Azerbejdžana?
— Ovi konflikti imaju sličnu prirodu, jer se radi o međuetničkim konfliktima. I na Kosovu i u Karabahu je došlo do strašnih zločina i do progona stanovništva. Pogledajte koliko ima jermenskih izbeglica iz Azerbejdžana, koliko ima kosovskih Srba koji su proterani iz pokrajine.
Drugo je pitanje zašto je Zapad podržao jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a istovremeno ne obraća pažnju na nepriznatu Nagornokarabašku Republiku. Kao prvo, radi se o politici dvostrukih aršina i zloupotrebi međunarodnog prava. Svi se pozivaju na Helsinški dogovor, koji predviđa teritorijalni integritet država i istovremeno jednaka prava svih naroda na samoodređenje. Vidite, i predsednik Azerbejdžana kada govori o teritorijalnom integritetu njegove zemlje uvek pominje Helsinški dogovor.
Ali problem je u tome što ovaj mehanizam u međunarodnom pravu nije razrađen do kraja. Zato su Evropljani napravili neku sopstvenu verziju međunarodnog prava i na osnovu toga su priznali Kosovo. Znači, kada je to u njihovom interesu, političari se pozivaju na „klasično“ međunarodno pravo, a kada nije, pozivaju se na „novo evropsko međunarodno pravo“, koje je nastalo nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Zato može Kosovo, a Abhazija, Južna Osetija, pa i Krim — ne mogu. Ostaje da se vidi kojim će se principima rukovoditi političari kada je reč o Nagorno-Karabahu.
