Predsednik Putin nije slučajno istakao jedan od važnih uslova za dalje pregovore: u slučaju da dva ostrva ipak budu predata Japanu, na njima nikako ne bi trebalo da budu postavljene američke vojne baze. Zašto je ovo kritički važno za Rusiju?
Kurilski arhipelag čini 56 ostrva, koja se prostiru na 1.200 kilometara u Tihom okeanu, od ruskog poluostrva Kamčatke do japanskog ostrva Hokaido. Najveći deo ovih ostrva je nenaseljen i predstavlja samo komade stenovitog zemljišta u beskrajnom okeanu.
Četiri ostrva, koja predstavljaju predmet spora između Rusije i Japana — Itirup, Kunašir, Šikotan i Habomaj su ujedno i najveća.
Štaviše, njihov položaj je takav da to Rusiji omogućava da, prema važećim normama međunarodnog prava, smatra Ohotsko more svojim teritorijalnim, tačnije unutrašnjim vodama. Ovaj režim reguliše Konvencija o pravu mora, usvojena 1982. godine u UN, čije odredbe kažu da se 12 nautičkih milja od obale smatraju teritorijalnim vodama države.
Niz Kurilskih ostrva, zbog činjenice da se nalaze blizu jedno drugom (razmak među njima nije veći od 24 nautičke milje) zatvaraju liniju, pa je Ohotsko more okruženo sa svih strana ruskim teritorijama. Zbog toga se smatra da je pod ruskim suverenitetom.
Osim toga, pre pet godina, UN su zvanično proglasile epikontinentalni pojas Ohotskog mora za deo Ruskog kontinentalnog pojasa. Stoga, u vode Ohotskog mora niko ne može samostalno i samovoljno da uđe, jer bi time bila narušena ruska državna granica, sa svim posledicama koje bi iz toga proizašle.
A šta u celoj ovoj priči želi Japan? Tokio hoće da povrati ova ostrva, zajedno sa Južnim Sahalinom, teritorije koje je nakon Drugog svetskog rata dobio Sovjetski Savez.
Podsetimo, rat između SSSR-a i Japana je završen potpisivanjem takozvane Moskovske deklaracije 1956. godine. U skladu sa odredbama ove Deklaracije, ratno stanje je ukinuto, a uspostavljeni su diplomatski i konzularni odnosi i nastavljeni mirovni pregovori.
Problem je, međutim, u tome što je u skladu sa tada aktuelnim Hladnim ratom, Nikita Hruščov želeo Japanu da preda na upravu dva Kurilska ostrva, kako bi posledičnim mirovnim sporazumom doveo do toga da Japan prihvati status neutralne države.
Ovo je kao korak razumljivo, imajući u vidu da su prethodno Švajcarska konfederacija i Austrijska Republika godinu dana pre toga, odnosno 1955. godine proglasile neutralnost. Pa ipak, japanska strane je, pod pritiskom SAD, odbila da potpiše mirovni sporazum. Vašington je tada pretio da će ako Japan prihvati upravu nad dva Kurilska ostrva, Tokiju biti oduzet arhipelag Ruko sa ostrvom Okinava, koji se tada na osnovu Člana 3 Mirovnog sporazuma iz San Franciska nalazio pod upravom SAD.
Vladimir Kolotov, direktor Instituta Ho Ši Mina, profesor sanktpeterburškog državnog univerziteta, za Sputnjik iznosi svoj kategorički stav da Moskva danas ne bi trebalo da obraća pažnju na sporazume postignute u drugačijim istorijskim okolnostima.
„Japan je država koja je izgubila u Drugom svetskom ratu, potpisala je kapitulaciju 1945. godine. I time je ovo pitanje rešeno. Posle svega, naknadno, pozivati se na nekakve deklaracije iz 1956. godine, koje je potpisao još Hruščov i koje nemaju obavezujući karakter… Ne, mi nemamo obavezu da se oslanjamo na takve dokumente. A i sam Hruščov ne samo da je napravio problem sa Krimom, već se sada Japan poziva na dokumente sa njegovim potpisom, to nema smisla. Isto tako, nema smisla činiti ustupke državi koju su nakon Drugog svetskog rata praktično okupirali Amerikanci“, izričit je Kolotov.
Imajući sve ovo u vidu, naš sagovornik se pita zašto bi Rusija sebi pravila dodatne probleme na Dalekom istoku putem jednostranih ustupaka, i to prema državi koja je tokom Drugog svetskog rata bila agresor.
„Imam utisak da se vode informacioni ratovi na više frontova kako bi se globalno maksimalno smanjila podrška aktuelnoj ruskoj politici i vlasti. Moskva ne bi trebalo da ćuti, jer već imamo jako loša iskustva kada nas napadaju i u medijima nas, blago rečeno, ne predstavljaju lepo, plus koriste insinuacije i pretpostavke, a ne dokaze i činjenice“, rezigniran je Kolotov.
Osim svega navedenog, ruski stručnjak smatra da Rusija nema nikakvih pravnih osnova za jednostrane teritorijalne ustupke Japanu: „ni za jedno ostrvo, ni za dva, ni za centimetar“.
„Davati deo teritorije bi u ovom trenutku bilo van pameti, tim pre zato što smo u vreme raspada SSSR-a izgubili značajne teritorije, a u te države su uvedene snage NATO-a. Deo postsovjetskog bloka je komplet prešao u članstvo Alijanse, koja sad aktivno naoružava ove nove članice. U tim državama Zapad aktivno sprovodi modernizaciju luka, aerodroma, infrastrukture, puteva, kako bi što jednostavnije i brže moga da isporuči veliku količinu naoružanja na ruske granice. Nikakvi sporazumi i prethodni dogovori sa Zapadom očigledno ne važe“, kategoričan je Kolotov.
Protivnici ideje predaje Japanu ostrva Kunašir i Iturup objašnjavaju da bi potom američki nosači aviona takođe mogli bez ikakvih problema da dođu do ruskih teritorijalnih voda, jer teško da bi Japan imao nešto protiv.
Osim toga, u slučaju predaje, svakom ko poželi bio bi otvoren pristup u ribom bogato Ohotsko more. Na ostrvu Šikotan se, recimo i to, nalazi ruska vojna baza, a nekada se nalazila fabrika za preradu ribe, najveća u tadašnjem SSSR-u.
Valerij Kistanov, šef centra za japanska istraživanja Ruske akademije nauka, za Sputnjik objašnjava i da su se osećanja samih stanovnika Kurilskih ostrva u poslednje vreme značajno promenila, iako je Japan koristio određene istorijske okolnosti da se približi sovjetskim, odnosno ruskim građanima.
Tokom siromašnih i nesrećnih devedesetih godina prošlog veka, tokom ekonomske krize i raspada Sovjetskog Saveza, Daleki istok je faktički bio odsečen, cene avionskih karata su bile astronomske. Narod se, prema rečima Kistanova, osećao napušteno od strane države i nije čudo što su se čak pojavile i određene separatističke tendencije, tada su se mogli čuti pozivi revoltiranih građana da se formira Dalekoistočna republika.
„A što se tiče stanovnika Kurila, tamo je tek situacija bila jako loša. Tamo je nekada bila razvijen ribolov i prerađivačka industrija, a opšti pad proizvodnje i ekonomska kriza doveli su tokom devedesetih do velikog egzodusa stanovništva. Deo stanovništva koje je ostalo na Kurilima našlo se u velikoj nemaštini i nevolji. Takvu situaciju je tada iskoristio Japan i počeo da šalje takozvanu humanitarnu pomoć, koja je zapravo bila minimalna. Slali su najosnovnije životne namirnice, ogrev i osnovne lekove. Međutim, zbog tog osećaja da ih je matica Moskva zaboravila, ljudi su pomišljali da je bolje da postanu deo japanske teritorije, u nadi da će time rešiti sve svoje tadašnje probleme“, objašnjava Kistanov.
Naš sagovornik ističe da se ne može se reći da je danas život na Dalekom istoku i posebno na ruskim Kurilima idealan, ali da je sve u znatno boljem stanju. Kistanov podseća da se veoma mnogo ulaže, radi se na poboljšanju veza sa kontinentom, sa maticom. I narod to oseća i razume. Tako da nema više tog nekadašnjeg osećanja lokalnog stanovništva da bi im „kod Japanaca“ bilo bolje. Naprotiv, narod koji živi na ruskim Kurilima se plaši da će, ako ove teritorije budu predate Japanu, oni postati građani drugog reda, kao što to obično biva sa strancima.
„Zato mislim da je situacija, što se tiče stava i mišljenja lokalnog stanovništva povodom budućnosti Kurilskih ostrva, sada takva da narod ne želi da ove teritorije pripadnu Japanu. A povodom ostalih građana Rusije, čini mi se da većina smatra da Moskva nije u obavezi na bilo kakve ustupke. Šta više, ankete pokazuju da preko 80% građana ne želi da Rusija učini bilo kakvu uslugu Japanu. Građani misle, kako pokazuju rezultati ispitivanja javnog mnjenja, da bi čak i ta dva mala ostrva Habomaj i Šikotan, koji su pomenuti u Deklaraciji 1956. godine, trebalo da ostanu u sastavu Ruske Federacije“, zaključuje Kistanov.
