Time je sistem „pancir“ pokazao svoju vrednost: istovremeno prati 20 vazdušnih ciljeva, otkriva ciljeve na daljini do 36 km, obara ciljeve u vazdušnom prostoru na daljini od 1.200 do 20.000 metara i na visini od pet metara do 10.000 metara sa raketama, te na daljinama od 200 metara do 4.000 metara i na visinama od nula metara do 3.000 metara sa topovima kalibra 30 mm. Vreme reakcije sistema „pancir S1“ je od četiri do šest sekundi, broj raketa na vozilu-lanseru je od osam do 12, a broj granata za topove je više od 1.400.
Rusi su u Siriji pokazali da imaju uspešnu odbranu i od naoružanih dronova, budući je višegodišnji trend Zapada da se rat sve više robotizuje, odnosno da borbeni dronovi odrađuju posao jurišnih taktičkih aviona sa posadama. Uspešna odbrana baze Hmejmim i Tartus povećaće cenu PVO sistema „pancir“ na svetskom tržištu, a ruska borbena iskustva u ratu sa dronovima biće zanimljiva za mnoge države.
Da li su borbeni dronovi koji su pokušali napad na Hmejmim i Tartus primitivne izrade ili nisu, nije toliko važno koliko činjenica da su imali najmodernije sisteme navigacije i navođenja. A to se u „kućnoj radinosti“ u nekoj od terorističkih baza ipak ne može napraviti niti lako ugraditi. To je moguće samo uz pomoć stručnjaka za visokosofisticiranu ratnu informativnu tehniku i tehnologiju. Budući da Rusi sada imaju tri potpuno sačuvana drona, jer su od 13 lansiranih dronova uspešno radio-elektronskim merama presretanja prizemljili šest dronova, pri čemu su tri drona i eksplodirala po prizemljenju, možemo očekivati da Moskva saopšti ko je proizvođač dronova, koja je to država ili kompanija, ili barem čiji su uređaji za satelitsku navigaciju na dronovima. Jer, dronovi se sigurno ne lansiraju sa etiketom države proizvođača, ali navigacione uređaje na njima već je nešto lakše identifikovati. Moskva je saopštila da zna ko je proizvođač dronova, odnosno navigacione tehnike na njima, ali zasad ime te države ili kompanije se ne saopštava. Za one koji su lansirali dronove pobrinula se ruska vojna obaveštajna služba u Siriji. Otkrila je njihovu bazu i „pametnim“ artiljerijskim projektilima tipa „krasnopolj“, ispaljenim iz samohodne haubice tipa „msta S“ od 152 mm, ili iz samohodne haubice tipa „koalicija“, likvidirala terorističku grupu. Nema šta da se kaže, „hirurški“ odrađen posao.
Japanski premijer Šinzo Abe je u Beogradu kao prvi japanski premijer posle 1987. koji posećuje naš glavni grad. Kakvi su sada odnosi između Japana i Rusije u kontekstu pitanja Kurila? Tokio traži da Rusija vrati Japanu ostrva koje je Japan izgubio na kraju Drugog svetskog rata, Rusija to odbija. Zašto?
Odgovor leži u vrlo verovatnoj činjenici da bi povratkom Kurila Japanu ta ostrva odmah postala i baze američke ratne mornarice i avijacije. A lanac Kurila prirodno zaklanja Ohotsko more od Pacifika, na Kurilima ruska ratna mornarica ima sistema podvodnih lokatora i senzora koji otkrivaju ulazak bilo čije podmornice u Ohotsko more. Na kopnu Kurila Rusija ima razvijen radarski sistem, kojim nadgleda celokupan vazdušni prostor tog dela Pacifika. Kako je Ohotsko more najbolja lokacija za borbeno dežurstvo ruskih nuklearnih podmornica sa interkontinentalnim raketama, to Rusiji ne odgovara da se Amerikanci iskrcaju na Kurilima. Kurili su strateška odbrana Rusije na istočnom pravcu, Kurili čuvaju ruske nuklearne podmornice Pacifičke flote u Ohotskom moru. I zato Moskva nikada i neće dati Kurile Japanu. Jer, Japan je izgubio Drugi svetski rat, a Vladimir Putin sigurno ne želi da ponovi grešku Mihaila Gorbačova oko ujedinjenja dve Nemačke…
