Kim Filbi važi za jednog od trojice najboljih sovjetskih špijuna svih vremena. Nazivan je „špijunom koji je uzdrmao temelje britanske imperije“ i koji je „promenio Veliku Britaniju iz korena“.
Filbi je bio najefikasniji u grupi koju istoričari nazivaju „Petorka s Kembridža“ — petoricu nekadašnjih studenata tridesetih godina prošlog veka regrutovali su Sovjeti i oni su tokom više decenija radili za Moskvu.
Kada mu je zapretilo otkrivanje, Filbi je u januaru 1963. prebegao u SSSR. Do smrti 1988. živeo je u Moskvi. U Rusiji, a posebno u obaveštajnim krugovima, Filbi i dalje važi za heroja. Šef SVR Sergej Nariškin je prošle godine otvorio izložbu posvećenu dvostrukom agentu.
Epska tolerancija na alkohol
Kada je odlučio da se pridruži britanskoj obaveštajnoj službi, nije morao da podnese zvaničnu aplikaciju. Pohađao je koledž Triniti u Kembridžu, a njegov otac je bio diplomata. Imao je pravi akcenat, pripadao je višoj klasi, imao je besprekorne manire, razoružavajuće držanje i epsku toleranciju na alkohol.
Kada su ga pozvali iz Ministarstva rata na čaj sa predstavnicom MI6, njegovo ime je prosleđeno MI5, kontraobaveštajnoj službi, koja je uzvratila prostim rečima: „Nemamo ništa protiv“.
Bio je čist. Imao je i sreću da je njegov otac služio u Indiji zajedno sa sa zamenikom šefa obaveštajne službe, koji je, kada je upitan o njemu, rekao da „zna njegove“.
Tako je počela priča o najpoznatijem dvostrukom agentu Hladnog rata, špijunu koji je uzdrmao temelje britanske imperije.
Čim je Filbi ušao u MI6, počeo je da kruži hodnicima, da se druži, da sklapa prijateljstva, da ogovara. Čovek koji je kontrolisao „knjige o izvorima“, inventar ljudi obaveštajne službe, bio je bivši policajac i notorna pijanica. Filbi se sprijateljio sa njim, izlazio, napijao ga, i uskoro je imao pristup arhivi.
Od CIA do Bejruta
Brzo je postao i prijatelj sa Džejmsom Engltonom, koji je kasnije postao šef kontraobaveštajnog odeljenja CIA. Njih dvojica su služili u Vašingtonu, išli su na ručkove, napijali se i delili najintimnije tajne.
Filbi je potom postavljen da vodi antisovjetsko odeljenje MI6 i postao je spona između britanskih i američkih špijuna. Bilo mu je, po mišljenju mnogih, suđeno da postane šef cele službe.
I bio je jako blizu, sve dok 1951. godine dvojica njegovih dobrih prijatelja, Gaj Burgs i Donald Maklin, nisu prebegli u Moskvu, i tako otkrili da su bili sovjetski špijuni. Filbijeve kolege su ga podržale, ali uzalud — bio je prinuđen da podnese ostavku.
Preselio se u Bejrut, gde je radio kao dopisnik „Obzervera“ i „Ekonomista“, sve dok MI5 nije pokrenuo novu istragu, kad je 1961. agent KGB-a Anatolij Golicin pokucao na vrata američke ambasade u Helsinkiju i zatražio azil.
On je zapadnim službama rekao da postoji krug od pet ljudi unutar britanske obaveštajne zajednice. Burgs i Maklin su bili brojevi jedan i dva, istoričar Entoni Blant je bio broj tri, a broj četiri je zvučao kao Filbi.
„Helou, mister Filbi“
Na razgovor sa Filbijem pošao je njegov prijatelj Nikolas Eliot, koji ga je zdušno branio deceniju ranije. Razgovarali su uz čaj. Nekoliko dana kasnije, januara 1963. godine, automobil sa diplomatskim tablicama ga je pokupio ispred kafane u centru Bejruta i prevezao ga do sovjetskog teretnjaka na putu za Odesu.
U Moskvi je dočekan kao heroj, a na naslovnoj strani jednog sovjetskog lista je pisalo: „Helou, mister Filbi“.
Ispostavilo se da je sve vreme bio sovjetski špijun, čim je napustio Kembridž sredinom tridesetih, i da je verno hranio Moskvu svim mogućim informacijama: od pripadnika antikomunističkog i antinacističkog nemačkog podzemlja (koje su Sovjeti potom pobili), preko tajne operacije rušenja režima Envera Hodže u Albaniji infiltracijom trupa obučenih na Zapadu (koja je propala jer su ih vlasti čekale na pravom mestu u pravo vreme), pa sve do informacije prosleđene Moskvi tokom Drugog svetskog rata da Velika Britanija nema nijednog agenta u Rusiji, u šta Moskva nikada nije poverovala.
Tokom rata, snabdevao je Staljina informacijama o razbijenim kodiranim nemačkim porukama i tako direktno promenio tok Kurske bitke u rusku korist. Toliko je bio dobar da je Moskva jedno vreme mislila da ih zavitlava i da zapravo šuruje sa neprijateljem.
„Tokom perioda između 1944. i 1951. zapadne službe bolje da ništa nisu radile“, rekao je svojevremeno Filbijev bivši prijatelj, službenik CIA Majls Koplend Mlađi.
Paranoja u Engleskoj
Slučaj Filbi je iz korena promenio odnose u Engleskoj. Odjednom, svi su postali sumnjivi, više se ništa nije zasnivalo na međusobnom poverenju, više nije bilo bitno ko ste i šta ste.
Stare metode provere postale su stvar prošlosti, a ispod oka se gledalo i na premijere koji su dolazili iz redova laburista. Mnogi u obaveštajnoj zajednici su verovali da je Harold Vilson, predsednik vlade, ruski agent, a neki su čak planirali da izvedu i državni udar i sruše ga s vlasti.
Uprkos onome što su mu govorili Sovjeti, Filbi nije bio pukovnik KGB-a, a prošlo je deset godina pre nego što su mu dozvolili da poseti štab ove tajne službe. Radio je jako malo. Mesečno je dobijao 500 rubalja penzije, ali je bio u kućnom pritvoru — „zlatnom kavezu“, pod stražom, a sve posetioce je morao da odobri KGB.
Plašili su se da će pobeći nazad na Zapad.
Bio je duboko razočaran onim što je zatekao u Moskvi. Tešio se, po rečima njegove supruge Rufine Ivanovne Puhove, da su ideje dobre, ali da se sprovode na pogrešan način, zbog čega ljudi pate. Plakao je. Pokušao je čak i samoubistvo.
Ipak, supruga Rufina ga je izvukla iz tog paklenog kruga i njih dvoje su živeli udobno i srećno, koliko je to moguće, do kraja života. Obišli su ceo SSSR, a voleli su da odlaze i u Bugarsku. Osamdesetih su mu pružili priliku da predaje mladim ljudima koje su spremali da postanu tajni agenti.
Umro je 1988. godine od srčanog udara. Dobio je državnu sahranu i upokojen je kao heroj.
