Čak i da je priča o „ruskom mešanju“ u američke predsedničke izbore istinita, ostaje pitanje da li je to učinjeno „po nalogu Putina“ ili, naprotiv, sa ciljem da se on ocrni, piše Stiven Koen, napominjući da je u političkim krugovima namera Trampa da sarađuje s Rusijom dočekana s negodovanjem, „iako realne alternative za to ni nema“.
Koen podseća na međunarodne skandale sa specijalnim službama koji su imali najviše odjeka u javnosti: famozni „Rašagejt“ u SAD, trovanje dvostrukog agenta Skripalja u Velikoj Britaniji, kao i navodno ubistvo opozicionog saudijskog novinara Hašogija u Konzulatu Saudijske Arabije u Turskoj.
Čak i ako se ne udubuljujemo u sve peripetije istrage, ostaje pitanje: da li su te operacije naručili „lično predsednik Putin“ ili nasledni princ Saudijske Arabije, kako tvrde njihovi protivnici, ili su ih, naprotiv, pokrenule snage koje nisu pod njihovom kontrolom kako bi ih ocrnile, ističe Koen.
Prilično je izvesno, navodi autor, da su sovjetske i američke specijalne službe, odnosno pojedine grupe agenata, sprečile „politiku popuštanja napetosti“ Ajzenhauera i Hruščova početkom šezdesetih godina, kao i da su pokušavale da spreče zvanično sovjetsko priznanje Zapadne Nemačke.
Prema mišljenju autora, i u naše vreme se nameće pitanje: da li su napadi na Skripalja ili Hašogija pandani „operacija agenata bez granica“. Te kriminalne akcije, smatra Koen, mogu da budu delo protivnika unutrašnje ili spoljne politike koju vode lideri Rusije i Saudijske Arabije. Njihovi protivnici su mogli da angažuju određene specijalne službe ili neke od njihovih saradnika, navodi Koen.
„Motivacija je principijelno pitanje, a moguće je da je i jedino. Zašto bi Putin naručivao takvu operaciju u Velikoj Britaniji baš u trenutku kada njegova vlada u inostranstvu vodi veliku pi-ar kampanju povodom Mundijala?“, pita se Koen.
Prema njegovom mišljenju, nipošto nije jasno ni zašto bi saudijskom princu bilo potrebno da dovede u pitanje svoju reputaciju prosvećenog lidera-reformatora na međunarodnoj sceni zagonetnom pričom o nestanku opozicionog novinara.
„Kako to često biva s tajnim, prikrivenim i dezinformišućim operacijama specijalnih službi, mi ne raspolažemo ni dokazima, ni otvorenim priznanjima, bez čega je dosledna analiza tih pitanja nemoguća. Ipak, prethodno navedena razmišljanja definitivno predstavljaju dovoljnu osnovu da se ne žuri sa zaključcima, u čemu greše mnogi američki znalci“, naglašava Koen.
Ni za koga nije tajna da je u američkim političkim krugovima Trampova namera da sarađuje s Rusijom „dočekana na nož“, uključujući i američke specijalne službe, CIA i FBI, čak i njegovu sopstvenu administraciju. Ipak, pita se Koen, kakvu alternativu realno mogu da ponude Trampovi protivnici, osim još strožih ograničenja i ekonomskih sankcija, koje teško da mogu da budu korisne.
„Sankcije, inače, više podsećaju na eksplozije besa i drumsko razbojništvo nego na istinsku politiku nacionalne bezbednosti, zbog čega su često kontraproduktivne“, zaključuje autor.
O neefiksnosti sankcija svedoči i činjenica da je trgovinski bilans Rusije nedavno premašio sto milijardi dolara. Svetske cene nafte i gasa, osnovnih proizvoda ruskog izvoza, već su premašile 80 dolara po barelu i kubnom metru, dok je u federalnom budžetu Rusije planirana cena bila 53 dolara, podseća Koen.
Prema njegovim rečima, sankcije Kongresa SAD su pomogle Putinu da ubedi ruske oligarhe da vrate kapital iz inostranstva. Ono što Kremlj godinama nije uspevao da učini, uspele su sankcije: u Rusiju se tokom ove godine, prema raznim proračunima, vratilo 90 milijardi dolara, a taj primer mogu da slede i drugi biznismeni, navodi autor.
