Autor romana „Princ kajmana“, „Uspomene jedne dame“, „Urugvajski ljubavnik“, kao i na srpski prevedenih „Crveni april“ i „Stid“ (po kome je snimljen istoimeni film) bio je gost svog izdavača, kuće „Laguna“, na nedavno završenom beogradskom Sajmu knjiga.
Sa ovim četrdesettrogodišnjim scenaristom, dramaturgom, autorom knjiga za decu i novinarom (saradnik je raznih medija u Latinskoj Americi i španskog lista „Pais“) razgovor započinjemo pričom o Srbiji, u kojoj drugi put boravi.
Kada u Srbiji kažete pisac plus Lima plus Peru, mnogi će, umesto Santjago Ronkaljolo, reći: „Aha, Mario Vargas Ljosa!“ Kad su vama rekli Srbija, šta ste prvo imali na umu?
— Prvo što čoveku na toj distanci padne na pamet su ratovi. Prvi i drugi svetski rat i sve novije kroz šta ste prošli. Prvi put sam bio prošle godine u Srbiji, u Novom Sadu i Beogradu, i naravno — menja se vizija, menja se taj koncept koji sam imao kad nisam poznavao vašu zemlju i kad sam mislio da ste neki divlji ratnici. Čovek ipak mora da upozna neka mesta da bi razbio predubeđenja koja bi mogao da ima od ranije.
Priča o vašem odrastanju u Limi puna je nasilja, neizvesnosti, bombi, straha… Svega onoga što bi kao podlogu za pisanje mogao imati i neki vaš srpski kolega. Da li ta takva „interesantna“ istorija pogoduje piscu, radi za njega?
— Nasilje fascinira sve osobe, pogotovo pisce. Čovek se stalno pita odakle potiče ta potreba da se naudi drugom čoveku. Osim toga, uvek se nacije stvaraju u ratu. Tako je na Balkanu, tako je i sa Evropom posle svetskih ratova, u Španiji je takođe došlo do promene posle građanskog rata. Sećam se jedne Maove izjave da je rat porodilja istorije. Ispada da pisati o nasilju, na neki način, znači biti saučesnik u porodiljskim mukama učiteljice života.
To onda znači da ste rođeni u dobrom delu sveta?
— Biti pisac je verovatno jedini način da se izvuče neki ćar, ako se već rodite na takvom prostoru i u takvoj situaciji. Najbolje što mu preostaje jeste da napravi dobre knjige. Da se kroz pisanje amortizuje cela ta patnja i haos koji je morao da proživi.
Kritičari su već istakli humor kao važno obeležje vašeg pisanja. Da li je to način da se odbranite od istorije i straha?
— Humor je jedini način da se ne prepustite mutnoj vodi da vas odnese. Što su zemlje bogatije i što im bolje ide, humor postaje sve više politički korektan i sve bleđi. Zato je humor najoštriji u zemljama kao što su naše. Ali generalno, latinoamerička književnost ne obiluje previše dobrim humorom. Ljudi su u direktnom kontaktu vrlo duhoviti, ali ne i u književnim delima. To se dogodi veoma retko. Statistika pokazuje da se kod nas najmanje prodaju knjige koje imaju komične elemente. U Latinskoj Americi ljudi u književnosti traže nešto drugo, često neku vrstu visokoparnosti i ozbiljnosti i meni se čini da je to jedna od mana latinoameričke književnosti.
Šta je za vas književnost, čemu služi i šta ste kroz nju uspeli da realizujete?
— Više života! I kao novinaru i kao piscu pre svega mi je dala mogućnost da istražujem stvari koje obogaćuju život.
Suviše ste mladi za bogat emigrantski staž koji imate — iz Perua ste prešli u Meksiko, potom u Madrid, Barselonu… Kako iz te vizure gledate na današnju migrantsku priču?
— Živim u Španiji, zemlji koja prima mnogo emigranata. I to je veoma gadan izazov. S jedne strane, hoćeš da imaš zemlju koja je dobro uređena i dobro organizovana, ali to podrazumeva da treba da dopustiš da ljudi umiru na tvojim obalama. Tu samo dolaze u obzir rešenja koja su kreativnija. Ne kao pisac i ne kao emigrant, nego jednostavno kao španski poreski obveznik sve češće se pitam ko će da plati moju penziju u društvima koja sve više stare. Nećemo ništa rešiti ako umesto kreativnih novih ideja imamo samo ljude koji žele da puste sve emigrante da uđu ili one koji neće da puste nijednog.
Plašite li se da svet sve više liči na onaj iz vremena vašeg odrastanja u Limi sedamdesetih godina?
— Dobar deo Bliskog istoka je već takav. Afrika takođe. Ekonomska kriza je učinila da nestanu ove snage centra koje su bile u Evropi i u Americi. Dok je taj centar postojao kao ideja, uvek je vodio nekoj vrsti dijaloga. Sad tog dijaloga nema i pozicije su potpuno polarizovane. I kao pisac i u svojim javnim nastupima, humanitarnim akcijama ili kao novinar nastojim da sve što radim vodi ka dijalogu, a ne ka tim polarizacijama.
