Najpopularniji pisac bivše Jugoslavije Branko Ćopić, čovek koji je zasmejavao celu zemlju, bio je u suštini tragična ličnost, zaključak je koji se stiče posle čitanja knjige intervjua i arhivskih dokumenata „Branko Ćopić: Kujem svoju žicu“, koju je priredila Olga Krasić Marjanović.
U knjizi su sabrani intervjui koje je Ćopić davao od 1950. do 1981. godine, neobjavljena pisma među kojima je i ono u kojem moli Komunističku partiju da ga vrati u svoje redove, kao i dnevnički zapisi koje je pisao godinu-dve pre samoubistva.
Olga Krasić Marjanović kaže za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ da je mesecima radila na knjizi, a da je pre toga radila izložbu o Branku Ćopiću 2015. godine, povodom stogodišnjice rođenja i tada je uvidela koliko je bogata njegova arhivska građa.
Kad je završila rad na izložbi, došla je na ideju da napravi knjigu o Ćopiću. U arhivu SANU našla je više od 750 intervjua koje je on dao različitim listovima širom tadašnje Jugoslavije.
„Koliko je Ćopić bio popularan, govori jedan podatak. Gostovala sam sa izložbom u junu u Kopru, prilikom potpisivanja sporazuma o saradnji Biblioteke grada Beograda i Biblioteke iz Kopra i oni su tražili Ćopićevu izložbu. Pitala sam kako to da ih Ćopić interesuje, nudili smo i Kiša i Pekića, a rekli su mi da se baš interesuju za Ćopića, on je u Sloveniji toliko prevođen“, kaže Olga Krasić Marjanović.
Osim priređivanja najznačajnijih intervjua (u knjizi ih je četrdesetak), autorka nije odolela da objavi neka arhivska dokumenta koja osvetljavaju manje poznate delove iz Ćopićevog života. Među njima je sedam pisama koje mu je pisala majka tokom rata dok je bio u partizanima, kao i pisma koje su mu pisale sestre Brana i Ljuba Perović, u kojima se pominje njegova velika ljubav sa njihovom sestrom Jelom Perović.
Na pitanje kakav je bio taj drugačiji Ćopić, Olga Krasić Marjanović odgovara:
„Prvo, što je i mene iznenadilo i što sam napisala i u predgovoru knjige, da je u svesti današnjih čitalaca, Ćopić, pre svega, partizanski i dečji pisac, ali on je i veliki romansijer i briljantan pripovedač. Majstor je kratke priče i sam je u jednom intervjuu rekao da mu kratka priča najbolje leži, a dobio je Njegoševu nagradu za čuvenu zbirku Bašta sljezove boje. Ćopić je zasmejavao tadašnju Jugoslaviju, ali i svet. Znali su ga i u Sibiru, u jednom intervjuu kaže da ga je jedan stariji čovek zaustavio i pitao nešto o Nikoletini Bursaću.“
Dodaje da je za nju iznenađenje bilo koliko je Ćopić bio veliki intelektualac, a briljantni su bili njegovi traktati o satiri.
„Opšte je poznato da su ljudi koji zasmejavaju naciju u osnovi tragične ličnosti, što govori i njegov dnevnik pred kraj života, a i neki intervjui u kojima se vidi da je strašno patio zbog proganjanja Komunističke partije, kojoj je on bio odan do kraja života, dušom i telom“, kaže autorka knjige „Branko Ćopić: Kujem svoju žicu“.
Pisac Vule Žurić, autor nagrađivanog romana „Republika Ćopić“, smatra da knjiga „Branko Ćopić: Kujem svoju žicu“ donosi autentičnu priču o autentičnom Ćopiću i da predstavlja najverniji portret velikog pisca.
Dodaje da bi i njegov roman verovatno drugačije izgledao da je mogao pre pisanja da pročita tu knjigu. A ono što bi eventualno promenio je — žensko pitanje.
„To pitanje je uvek ostajalo otvoreno i u ovoj knjizi ostaje dosta zagonetno. Znamo da je Beograd mali grad, a samim tim i Srbija mala zemlja u kojoj svako zna svakoga i da postoje razne legende i apokrifne priče o odnosu Branka Ćopića i nekih žena, tako da bi s te strane nešto možda bilo pojašnjeno, zato što u mojoj knjizi, sem uloge majke i te izgubljene sestre, postoji i odnos sa njegovom suprugom. Međutim, taj odnos je bio dosta čudan“, kaže Žurić.
Dodaje da njegova knjiga možda ne bi bila drugačija nego bi samo bilo potkrepljenije neko osećanje koje je izvukao iz svega onoga što je pročitao istražujući život i delo Branka Ćopića.
„Ova knjiga samo potkrepljuje ili podebljava određene stvari. Možda bi bilo previše za moju knjigu, jer treba znati kad stati sa istraživanjem, ali sada, za pisanje scenarija za film, jer bi trebalo da se snimi film po mojoj knjizi, mislim da ova knjiga upravo popunjava one praznine da bi se jedna priča ispričala na jedan drugačiji, brži i transparentniji način“, kaže Žurić.
On smatra da knjige poput „Branko Ćopić: Kujem svoju žicu“ imaju sve velike kulture, a da srpskoj kulturi, koja je velika, takve knjige nedostaju. Žurić je uporedio srpsku kulturu sa Ćopićevom kravom sa drvenom nogom, usled čega je ona, iako velika, ostala ćopava.
Na pitanje šta je to u srpskoj kulturi zbog čega je ona i danas ćopava, Žurić odgovara:
„Pretpostavljam da je ključni odgovor u Drugom svetskom ratu i promeni ideološke paradigme, zato što znamo da je posle rata cela jedna plejada velikih pisaca prećutana. Tek tamo negde osamdesetih godina prošlog veka Gojko Tešić ih je otkrio, nazvavši neke od tih pisaca utuljenom baštinom. Verovatno je postojala neka vrsta prećutnog tabua.“
Sa druge strane, dodaje on, tu je i pitanje Univerziteta i načina na koji se obučavaju naši istraživači književnosti, pre svega istoričari književnosti, pa i oni koji se bave drugačijom vrstom tumačenja, „gde se ne ohrabruje upuštanje u donošenje novih sinteza, nego se jednostavno ide u nabrajanje onoga već naučenog i bezgranično kokodakanje jednog te istog“.
„Treća stvar su interesi izdavača koji su danas postali privatni, a znamo, sve je rizik. Teško je dati nekome da dve ili tri godine radi na nečijem životu jer kod nas ne postoji žanr non-fikšn. Odnosno, možemo da ga nazovemo publicistikom, ali kod nas kad se kaže publicistika to je nešto pejorativno, malo je, onako, žuto. To nedostaje kod nas, da naviknemo publiku da nešto iz non-fikšna može biti bestseler, a sa druge strane da izdavači ohrabre domaće pisce da ne prave od svih tema romane, nego da se nekim temama bave malo ozbiljnije i istražuju o određenim ljudima, događajima i pojavama iz naše istorije“, zaključio je autor romana „Republika Ćopić“.
