Sredinom ove godine, SAD su dostigle nivo proizvodnje nafte od 11 miliona barela dnevno i to zahvaljujući aktivnosti proizvođača nafte iz škriljaca. Oni svakodnevno proizvode oko 6,2 miliona barela crnog zlata.
Tolike količine bi trebalo da donose ogromne prihode, ali na veliko razočarenje investitora, to se ne dešava. Prema procenama „Volstrit džurnala“, ukupni gubitak 50 kompanija koje se bave iskopavanjem nafte iz škriljaca na teritoriji države je premašio dve milijarde dolara samo u drugom kvartalu.
Jedan od glavnih uzroka za to je kreditna sposobnost naftaša. Prema Federalnoj agenciji za energetske informacije SAD, samo za pokrivanje dugova kompanija koje se bave proizvodnjom svakodnevno odlazi oko 1,5 miliona barela, što je četvrtina ukupne proizvodnje nafte iz škriljaca.
S ukupnim dugom, situacija je još interesantnija, jer da bi se on ugasio, neophodno je proizvesti devet milijardi barela nafte. To je skoro ista količina koju su proizvođači nafte iz škriljaca izvukli za sve vreme postojanja te grane industrije (oko deset milijardi barela). Ukupno, dugovi dostižu oko 300 milijardi dolara.
Pored visokih troškova za pokrivanje dugova, dobit onemogućavaju i troškovi za modernizaciju opreme za bušenje, koji stalno rastu.
Bilo bi logično da se to finansira od prihoda kompanije, ali predstavnici te industrijske grane daju prednost emitovanju akcija. Na primer, jedan od ključnih aktera na tržištu nafte iz škriljaca, kompanija „Pionir risorsis“ u periodu od 2011. do 2016. godine emitovala je akcije vredne 5,4 milijarde dolara.
Na taj način proizvođači nafte iz škriljaca mogu lako da pretvore bilo koju krizu berze u energetsku krizu. Ako investitori počnu masovno da emituje akcije, proizvođači nafte iz škriljaca će zaustaviti proizvodnju, zbog čega će se ukupni obim američke proizvodnje nafte smanjiti za 56 odsto. Treba obratiti pažnju i na to da između povećanja kapitalnih troškova i naftne proizvodnje nema direktne veze. U nekim situacijama je obrnuto, na primer „Pionir risorsis“ je u drugoj polovini 2017. godine potrošio 1,36 milijardi dolara, a proizveo više od 30.000 barela nafte dnevno, dok je u prvoj polovini tekuće godine potrošio oko 1,7 milijardi dolara, dok je proizvodnja bila manja za trećinu.
Perspektiva proizvodnje nafte iz škriljaca poteže sve više pitanja. Američka komisija za hartije od vrednosti i berzu veruje da se rezerve nafte iz škriljaca u Permskom bazenu, Igl Fordu i Bakenu, na mestima najvećeg iskopavanja, mogu pokazati mnogo manjim nego što se očekuje i da iznose samo 13,8 milijardi barela.
Drugim rečima, nakon isplate duga, kompanije koje proizvode naftu iz škriljaca će raspolagati sa oko 4,8 milijardi barela zaliha, a to će biti dovoljno za samo dve godine.
Osim toga, nafta iz škriljaca je idealna za benzin, ali se iz lake nafte ne može dobiti ni dizel ni mlazno gorivo. U narednim godinama, vazduhoplovno i brodsko gorivo će biti najviše traženi, dok će potražnja za benzinom nastaviti da opada zbog povećavanja broja električnih automobila i povišene energetske efikasnosti benzinskih motora.
Ali ključni problem nije u tome. Dodatne količine lake nafte jednostavno nemaju gde da se prerađuju. Prema mišljenju proizvođača nafte iz škriljaca, u narednih pet godina spremni su da povećaju proizvodnju za više od četiri miliona barela dnevno. Međutim, za preradu je neophodno kupiti specijalnu opremu, a ti troškovi će biti uključeni u cenu nafte iz škriljaca, što će još više smanjiti profitabilnost te grane industrije.
Višak lake nafte iz škriljaca neminovno će se odraziti i na njenu cenu. Već sada sirovine iz Bakena se na berzama kotiraju 5-6 dolara jeftinije nego VTI nafta. Taj jaz će biti sve dublji i neće dozvoliti kompanijama koje se bave proizvodnjom nafte iz škriljaca da dostignu pristojne pokazatelje profitabilnosti.
