Posledice virtuelnog nasilja ponovo su postale vidljive i još jednom nas naterale da se zapitamo: možemo li se zaštiti od sajber ludila? Kako napraviti granicu između normalnog i zloslutnog konzumiranja virtuelnih i onlajn sadržaja?
Profesor fakulteta za medije i komunikacije Stanko Crnobrnja za Sputnjik ističe da na osnovu izolovanih slučajeva ne smemo generalizovati i etiketirati i stvarati mantru da su, na primer, video igrice pogubne.
„Pucnjava se desila u SAD. Od samog početka, pa do dana današnjeg, Amerika je zemlja nasilja. Iznenađenje je da se do sada to nije dogodilo u takvom ambijentu za koji se mislilo upravo suprotno. Da iskaljivanje nekih agresija kroz video-igre omogućava ljudima da ne rade to u realnom svetu. Ali u Americi je nasilje masovno, u školama, u bolnicama, na drumovima, u vojsci, van vojske, u parlamentu, apsolutno svuda. A ovo je upravo bila jedina zaštićena zona do sada. Međutim, sada se uspostavila još jedna paralelna stvarnost u kojoj se i takvi ekscesi dešavaju kao i u ostalim segmentima američkog društva“, objašnjava Crnobrnja i naglašava da nikako ne bi prihvatio dijagnozu da je agresija u video-igricama direktan razlog i povod za nasilje.
„Sećam se koliko je hiljada istraživanja urađeno na temu kako je televizija pogubna za psihu mladih. I danas se manje više niko time ne bavi. A TV je takođe prepuna nasilja, pogotovo američka TV. Ali su sva od tih hiljada istraživanja došla do jednog jednostavnog rešenja, a to je da u svakom društvu, u svakom ambijentu većina ljudi ne podleže uticaju medija na takav drastičan način“.
On ističe da je svako preterivanje opasno po život, ali da etiketiranje vinovnika nije dobra rabota, jer na taj način etiketirate celu delatnost, celu industriju.
„Ne treba na osnovu pojedinačnih slučajeva etiketirati trendove. Ovo su potpuno novi mediji, potpuno nove galaksije u koje su uključene milijarde ljudi. I kad jedan napravi problem, mi kažemo milijardu ljudi su negativci. A to nikako ne smemo. I zato je interpretacija medija u ovakvim slučajevima od ključne važnosti da se ne podigne fama i da se ne etiketira odmah čitava galaksija na konto jednog slučaja.“
Tanka granica između normalnosti i nenormalnosti
Psihoterapeut Zoran Milivojević ističe da su najbolja zaštita edukacija i postavljanje digitalnih granica.
„Kompjuteri, tableti, telefoni su zamenili TV. A roditelj male dece koja su zalepljena za neki ekran ima vremena za kućne poslove, za sebe, jer mu dete ne smeta. To nije dobro, jer se ne bavimo decom, a deca u tom veštačkom svetu doživljavaju mnogo snažnije emocije, veća uzbuđenja, veću sreću nego u realnom životu. I to ih na kraju gura u zavisnost.“
On naglašava da dete pre treće godine ne bi smelo da vidi bilo kakav ekran.
„I od treće godine ne više od 15-20 minuta dnevno. Ako su roditelji dosledni onda dete zna da postoji vreme kad počinje i vreme kad bespogovorno prestaje da gleda u ekran. I takođe je bitno da roditelj uslove dete u smislu da prvo treba da završi svoje obaveze, pa da tek onda može da provodi vreme u virtuelnom svetu.“
Milivojević napominje da je pitanje kada se stvara zavisnost veoma fleksibilno i da je na neki način politički problematično zato što živimo u vremenu postnormalnosti.
„Nema više stroge granice između normalnosti i nenormalnosti i kada postavite neke granice i kažete toliko sati je normalno, digne se pobuna kako ste fašista, onakav-ovakav… Tako da je i u taj segment prodrla politička korektnost, pa se kaže da postaje problematično kada neko provodi toliko vremena na internetu i da to ugrožava njegove druge društvene uloge, da prestaje da funkcioniše kao partner, kao zaposlena osoba, da zanemaruje sebe, itd.“
Međutim, kada su deca u pitanju neophodno je postaviti granice, pa je preporuka da dete uzrasta od jedanaest godina ne provodi više od tri sata na svim ekranima.
Kako stati na put opasnim sadržajima
Samo na popularnoj platformi „Jutjub“ zaposleno je više od 10.000 ljudi koji svakodnevno gledaju snimke za koje im neko kaže da su neprikladni.
Materijal koji se prijavi ne uklanja se automatski, već se prijavljeni sadržaj pregleda na osnovu određenih smernica.
Ceo postupak za prikazivanje neprikladnog sadržaja (nasilje, pornografija, govor mržnje…) možete pogledati ovde.
Slično funkcionišu i ostale popularne društvene mreže.
U Srbiji se neprikladni sadržaji koji ugrožavaju bezbednost dece na internetu mogu prijaviti i zvaničnim institucijama i brojnim nevladinim organizacijama koje se bave tom tematikom.
Detaljno uputstvo i smernice za prijavu pogledajte na sledećem linku.
