Letonski poslanik Aleksandar Kirštejns je predložio da se Rusija podeli na nekoliko delova, radi, kako on kaže, mira u Evropi. Ideja nije od juče. Još u 19. veku ruski anarhisti, dekabristi i komunisti su se okupljali u Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, gde su pravili planove kako da zbace cara i promene državno uređenje. To su zapadne vlade i iskoristile u svoje svrhe: kada se desila Oktobarska revolucija 1917. godine, zapadne sile su pomislile da je napokon došlo vreme da podele Rusiju između sebe.
Saveznici — kolonizatori
Nakon što je Rusija u decembru 1917. godine potpisala mir sa Nemačkom, zapadne države su napravile plan njenog razbijanja na delove. Tada su Francuska, Engleska, Japan i SAD poslali svoje snage, navodno, u pomoć „belima“, antiboljševičkim snagama u Rusiji.
„Velikog građanskog rata bez spoljne intervencije ne bi bilo. Poznato je da je najmanje 14 država aktivno učestvovalo u intervenciji. U glavama britanskih i francuskih geopolitičara postojao je plan da nakon pobede nad boljševicima država bude podeljena na nekoliko država koje bi bile praktično kolonije vodećih svetskih sila. Pre svega se radilo o Francuskoj, Velikoj Britaniji, Japanu u SAD. Trebalo je da one uspostave sistem protektorata nad ogromnom državom. Kako se to završilo, dobro znamo“, objašnjava za Sputnjik ruski istoričar Jevgenij Spicin.
Japan i Amerika su želele Daleki istok, Francuzi su pretendovali na jug Rusije — značajni deo savremene Ukrajine, Krim, dok je Velika Britanija želela baltičku obalu, Murmansku i Arhangelsku oblast.
Međutim, poraz „saveznika“ je spasao Rusiju da ne postane zapadni protektorat.
Hitlerov „Generalplan Ost“
Nije dugo trajao mir između zapadnih sila i Sovjetskog Saveza. Ovog puta o podeli SSSR-a sanjala je nacistička Nemačka. Plan su napravili Alfred Rozenberg, Rajnhard Hajdrih, prethodnih Hajnriha Himlera na mestu šefa SS-a, i sam Himler.
„Plan je predviđao realizaciju okupacione politike na teritoriji istočne Evrope. Trebalo je da deo uđe u sastav Trećeg rajha, kao što je zapadna Ukrajina, dok bi deo postao kolonija Nemačke. Sedamdeset odsto stanovništva je trebalo da bude ubijeno, pre svih slovenski narodi, ostalih 30 odsto je trebalo delimično pretvoriti u robove koji bi od obrazovanja dobijali samo osnovno, i to na nemačkom jeziku, bez bilo kakve medicinske zaštite itd. Ostatak je trebalo da bude preseljen iza Urala ili na druge kontinente, uključujući u Afriku (pretpostavlja se oko 20 miliona ljudi)“, navodi istoričar.
To je bio zverski plan genocida nad narodom SSSR-a. Zbog toga je Josif Staljin 3. jula 1941. godine rekao da je u toku Otadžbinski rat u kome se rešava sudbina ne samo sovjetske države, već i naroda.
„Zato kada naši kritičari (misli se na one koji smatraju da je Rusija platila suviše veliku cenu za pobedu u Drugom svetskom ratu) govore da je trebalo predati Lenjingrad, pa bismo pili bavarsko pivo, moram da ih razočaram — ne bi bilo nikakvog piva. Niti bi bilo ikakve ruske države. To su sve bajke. Ne treba zaboravljati da bi po zamisli nacista, u slučaju našeg poraza najveći ruski gradovi bili potpuno uništeni“, siguran je ruski istoričar.
I ovaj rat je SSSR uspeo da dobije po cenu više od 20 miliona života. Međutim, Zapad nije mogao da se pomiri sa tim. Uskoro je u SAD usvojen poznati „Zakon o porobljenim nacijama“, u koji su uključili sve: Ukrajince, Beloruse, Tatare, čak i takozvane Kozake koji nisu nikad bili poseban narod. Amerika je sve do 1990. godina radila sve da se Sovjetski Savez raspadne i uspela je u tome.
Najveća tragedija ruskog naroda
„SSSR nije morao da se raspadne jer se nije radilo o klasičnoj koloniji: njegov centar, ruski narod, živeo je gore od svojih takozvanih kolonija — od Ukrajine, baltičkih država, srednje Azije“, navodi Spicin.
Sve se to zaboravilo početkom ’90-ih godina. Nakon raspada, van teritorije Ruske Federacije ostalo je 25 miliona Rusa, čime je ona dobila najveću dijasporu u svetu, što je ruski predsednik Vladimir Putin jednom prilikom nazvao najvećom tragedijom.
„Sovjetski Savez je bilo drugo ime za Rusiju. Kao što je bilo Rusko carstvo, SSSR je bio država koja se danas naziva Ruska Federacija. Nažalost, ona je sada manja od SSSR-a, zbog čega smatram raspad SSSR-a ne raspadom neke druge tuđe države, već one forme ruske državnosti koja je bila do ’91. godine. U tome i jeste tragedija. Sami smo se odrekli dela teritorije na kojoj su živeli naši sunarodnici“, kaže Starikov.
Zapadu ni to nije bilo dovoljno, pa je namerio da razbije samo jezgro Rusije: Tatarstan i Čečenija su počeli da traže specijalni status, sa prerogativima države i odbili su da potpišu sporazum o stupanju u Federaciju. Trgovanje Groznog sa Moskvom se pretvorilo u pravi građanski rat koji je odneo više hiljada života.
„Nesumnjivo, u tragediji koja se odigrala ’90-ih godina, pre svega u Čečeniji, lako možemo naći prste zapadnih specijalnih službi. U suštini, na Kavkazu se dešavalo isto to što je poslednjih godina Zapad organizovao u Siriji“, dodao je on.
Svedoci smo da i danas Zapad razmišlja kako da oslabi Rusiju. Pričalo se da je Medlin Olbrajt predlagala da se Rusija podeli na tri dela i da nije pravedno da ima tolika bogatstva samo za sebe, ali to nije pouzdano potvrđeno. U svakom slučaju, predsednik Putin je jednom prilikom rekao da ne sumnja da se i takve ideje vrzmaju po glavama nekih na Zapadu. Očigledno, Rusija još uvek nije dovoljno mala da bi bila taman po njihovim merilima.
